Zubići kod beba – priča bez dobre vile i čarobnog štapića
Zubići kod beba – najčešća sintagma na usnama majki i najčešće objašenjenje za mladog potomka i njegovo ponašanje a la Tasmanijski đavo. Jer kad izgovoriš sebi ,,Ma, krenuli zubići’’ nekako ti bude lakše, zar ne? Barem mrvicu lakše. Ovo je priča o svemu onome što te čeka u procesu prelaska sa sisar na glodar model ponašanja.
I tako, dragi moj roditelju, prežive ti prvi mesec sa bebom. Prođoše i grčići, daleko im lepa kuća. Dojenje konačno krenulo svojim tokom i ti kidaš ulogu roditelja. Beba napravila ritam spavanja, zna se otprilike i kad klopa i konačno ste se opustili. Kad ono… Prevrat! Kao da ti neko uze tvog mirnog bebaća i poturi malo vrišteće čedoviše koje glođe, bali i slini. Nit’ ti znaš šta te snađe, nit’ beba zna šta je snađe. Nit’ hoće da jede, nit’ hoće da spava. Ako na Instagramu u pretragu upišeš #zubicirastu naići ćeš na barem stotinjak fotografija sa zajedničkim opisom: ,,Nervozni smo’’, ,,Nismo spavali celu noć’’, ,,Boli nas’’. I ovo je zapravo jedini slučaj kada i emotivno i fizički možeš bez ikakve romantike da ubaciš treće lice množine, jer po pitanju nicanja zubića kada je beba nervoza, nervozno je i pola komšiluka.
Slušala si priče drugih roditelja o nicanju zubića, ooo tog straaaašnog zubića, ali dok priču nisi ispričala sama ostajala je u dometima bajke. A u bajkama uvek postoji dobra vila koja mahne čarobnim štapićem i reši stvar. Ipak, da vidimo kako stvari stoje van korica te priče…
Nauka kaže…
Nauka kaže da se bebi najčešće prvi zub pojavi tokom šestog meseca. Tada se otprilike i roditelju pojavi prvi rog. Kako dalje tvrde knjige i stručne literature, ostali zubiči izbijaju u razmaku od po mesec dana. Beba će biti malo nervoznija dan-dva ranije, slabije će jesti, slabije i spavati, mogu se javiti otečeni desni i pojačano lučenje pljuvačke.
Kažete u šestom mesecu? Pravila su tu da bi se kršila, ipak, pa je tako mojoj kćerki prvi zub ugledao svetlost dana sa njenih punih 10 meseci. Do tog momenta izrasla su i meni i muškom roditelju po četiri roga. A kada je izbio prvi kao kokice su ispupela još 3 komada u 13 dana. Od starta je pokazala da planira da prkosi svim pravilima.
Početak žurke.
Sećam se dobro da je negde oko četvrtog meseca imala naglu promenu u ponašanju i od male slatkice, mirne bubice koja samo spava i trepće postade Tasmanijski đavolak koji traži ruke, traži pogled, traži da plače, traži da vrišti, traži svaki tvoj živac i gram strpljenja…
Prevrćem je, obrćem, zagledam, pipam čelo, pipam puls, tražim uzrok paljenja alarma. Sita je, suva je, naspavana je, voljena je, nunana je. Temperatura u kući optimalna, vlažnost vazduha u normali, atmosferski pritisak ok, valjda. Oooo, nebesa! Pa, šta ti je dete?!
Odjednom – prosvetljenje! Zasvetli lampica iznad ove glave! Dižem ruke i u stilu Arhimeda uzvikujem: ,,Krenuli zubići! To je to! Eureka!’’ Od tog trena, pa narednih 6 meseci sam na dnevnom nivou između 6 i 66 puta zavirivala u ta mala usta i isto toliko puta opipavala te male desni tražeći naznaku da je famozni uzrok Tasmanijski đavo modela ponašanja konačno izašao da nas pozdravi svojim belim čelom.
Rečenicu ,,Krenuli zubići’’ sam izgovorila sa najrazličitijim tonalitetima. Ljutito, očajno, tužno, nervozno, srećno, nestrpljivo… Sve spektre emocija su prošle te dve reči, a sintagmu ,,Zubići kod beba’’ brat Google je na našim lap topovima ugledao više puta nego što možete i da pretpostavite. Čekali smo da nam potvrdi da za sve neprospavane noći, male i velike dnevne nervoze, nosanja dok kičma ne krcne i bicepsi se ne izvajaju, temperaturice, prolive, suze, bale, sline i glodanja možemo da okrivimo baš njih.
Naš mali sisar je preko noći postao glodar.
Preko noći od sisara postadosmo roditelji jednog malog glodara koji glođe… SVE! Glodala je igračke. Glodala je svoje prste. Svoja kolena. Glodala je moje prste. Moju bradu, moj nos. Glodala je papuče. Glodala je daljinske upravljače. Glodala je nogice stolica, nogice stolova, nogice barbika, nogice gostiju… Vodila se parolom ,,Šta god zgodno padne šaka, a ti, sestro, glođi“.
U svakom izlasku iz kuće posvećenošću paleontologa kopala sam po blagu prodavnica bebi opreme tražeći savršenu glodalicu za mog mladog glodara da mu na tren otera muku s desni.
,,Da li crvena gumena lubenica? Ili lokomotiva? Vidi lokomotiva može da se zaledi. Ali lubenica ima ove ispupčene semenkiće, to mora da prija!’’
Uzimam obe.
Tokom dana se u ustima malog glodara smeni bar šest različitih alatki ovog tipa, svaka bez preteranog uspeha u rešavanju problema. Odjednom na scenu uleće baba Zoka sa koricom domaćeg hleba i pogledom spasitelja. Hajd’ da probamo… Gle, upalilo je! Ali i toj korici će doći kraj, avaj…
A tek bale! Kakav profesionalni proizvođač balica! Nismo mogli da se nakupujemo siperaka, portiklica, kako god da ih zovete. Menjali smo ih ko što menjamo pelene, na svaka dva sata. Cela kuća se pretvorila u jedan balavi poligon za glodanje.
Na spavanje smo mogli da zaboravimo, naravno, jer neko mora i da dežura dok bele koke ispod strehe ne provire. Bile su to žurke za pamćenje. A ti si, roditelju, stvarno mislio da sa dolaskom deteta ode i noćni život!
Roditelji uzvraćaju kontraofanzivom.
Ok, dragi moj, hajde da presaberemo snage i da vidimo kako uzvratiti neprijatelju?
,,Brate Google, zubići kod beba i kako se izboriti s njima?’’
Kiti je ćilibarskim ogrlicama, poji homeopatijom, maži gelovima. Eto i baba i tetaka, kažu ,,maži vinom, maži rakijom’’ Štaaa?! Moram priznati da smo u jednom trenutku očaja probali s grožđanim nektarom. Umočih prstić, namazah desni, udahnuh duboko širom razrogačenih očiju iščekujući instant opijanje mog 8-mesečnog čeda, pa da lepo odmah nakačim ,,Nemajka’’ bedž na rever. Nije se opila. Al’ nije ni prestala da urla. Odabrali smo ipak opciju da nju mažemo gelom, a rakiju i vino sami nagnemo u momentima očaja zvanog ,,eto žutog minutića zbog probijanja belog sekutića’’.
I tešili se… Zubići kod beba – to tako mora.
Sretali smo po parkovima druge roditelje sa podočnjacima do kolena i druge bebe sa Tasmanijski đavolak modelom ponašanja okićene ćilibarom i razgovor bi otprilike išao ovako:
– ,,Ooo, zdravo! Baš je slatka! Koliko ima?’’
– ,,6 meseci.’’
– ,,Krenuli zubići, a?’’
– (duboki uzdah, tužno klimanje glavom) ,,Pa, da…’’
– ,,Vidim nosite ćilibarsku ogrlicu. Pomaže li to šta?’’
– (odmahivanje glavom u vidu negacije)
– ,,Ni nama!’’
Ali, gle čuda, ni ti ni taj sapatnik roditelj ne skidate modni detalj sa čeda svog, jer šta ti znaš šta te još može snaći ako se zaista osmeliš na taj ludo hrabri čin. Zato svako jutro pobožno i uz pevušenje ,,Bože pravde’’ stavljaš mitski predmet oko vrata svoj potomka, kao da ga ovenčavaš ordenom hrabrosti. Pa, dobro – i dođe mu ga to na isto.
Posećuješ pedijatra. On pipa desni tvog potomka, vrti glavom, zaviruje, ,,Hm, hm…’’ Ti razrogačenih očiju čekaš njegovo predskazanje kao konačni spas, poslednje uporište nade da muka uskoro prestaje. Na njegovo ,,Oooo, ma je l’ to stižu zubići?’’ s iskrenom nadom u očima pitaš ,,A kad, doktore? Kad će?’’ Doktor sleže ramenima u maniru ,,Ne’am pojma!’’ bušeći tako balon sapunice satkan od tananih niti tvoje nade da će reći ,,Sutra!’’ I ne znaš da li ti je gore to sleganje ramenima ili da zaista izgovori ,,Uskoro’’, pa da mu otpevaš ,,Uskoro nije tako skooooroooooo…’’
Pročitala si negde da masiranje nožnih prstića pomaže, pa ko šta radi ti juriš to malo stopalo da stisneš prstić bar u prolazu. I nunaš i nosaš uzdajući se u blagotvorni efekat tvog zagrljaja. I tako traje i traje ta igranka bez prestanka, taj all night party…
Iz bliže i šire familije stižu upiti ,,Je l’ izbio zubić?’’ Čeka se svečani događaj ko Nova godina. Deda sačuvao rakiju za tu specijalnu priliku, Zubić vila u strahu lomi prste da će ostati bez klijenta, ali bela koka nikako ispod strehe da proviri. Vrte glavom babe prebrojavajući zube svojih čaljadi. ,,Eee, a tebi prvi izbio sa četiri meseca. Sa šest si grickala koru ’leba.’’ Ispredaju se predanja o nicanju tamo nekih zuba, ali bele koke tvoga čeda ni na vidiku!
Bele koke ispod strehe provirile
A onda jednog lepog sučanog dana (morao je biti lep i sunčan dan!), kada si već prestala da gajiš nadu da će se osmo svetsko čudo ikada desiti i da si zapravo rodila medicinski fenomen, tokom rutinske kontrole osetila si pod kožom prsta ili, ne daj bože, na bradavici grudi svojih taj mali radosni žilet!
Zoveš muškog roditelja, zoveš babe, dede, strine, tetke, radosna vest se širi familijom kao vihor. Deda otvara rakiju. Zubić vila tapše, neće ostati bez posla!
Gledaš taj osmeh u kom se beli jedan prorez, u očima ti cakli suza radosnica, a onda shvataš – čeka te još njih 19 komada!
I nemoj misliti da glodanje prestaje. Na krevecu i dalje stoje tragovi sekutića naše ćere. I dan danas se pitamo da li je to bio pokušaj bekstva iz Šošenka.
Ipak, ne očajavaj, dragi roditelju. I to ti je jedna od famoznih faza koja će proći. Kad preko glave preguraš trojke (koje stižu nakon četvorki, čisto da znaš) sve postaje lakše. Toliko lakše da ćeš recimo petice primetiti jednog dana tek onako slučajno i sa sramotnom dozom ravnodušnosti reći ,,Eto, i to se završi!’’