Zašto beba plače? Zašto plaki? Nemo plaki. Šta je bilo? Ta bilo? Hoće njam njam? Hoće spav spav?
Bebe plaču zato što je to jedini način na koji one komuniciraju mi znači apsolutno ništa u svakodnevnom (i svakonoćnom) životu. Naravno da tako komuniciraju, ali šta tačno pokušavaju da kažu?
Ona me gleda, suze teku po mojim rukama sve do laktova, jasno je da mi nešto govori. Ponavlja istu rečenicu iznova, a ja je opet pitam: Šta je bilo? Na srpskom.
Ona verovatno kaže: Rekla sam ti već, ali ponoviću: Plaki plaki plaki šmrc šmrc aaaaaaa aaaa!
Sledi čuveni trojka test… možda 1. je gladna 2. je spremna za čistu pelenu 3. joj se spava.
Sledeći malo napredniji nivoi provere su: možda joj je toplo/hladno, dosadno, bučno… Možda možda možda… Grčevi. Sigurno su grčevi. Ali opet… možda je nešto drugo.
Moje MOŽDA je vrlo brzo napustilo utemeljene okvire.
Možda nas pita zašto joj stavljamo švedski povez kad nismo Šveđani. Možda je nešto svrbi, a ne može da se počeše. Skratila sam šiške… Možda joj se ne dopadamo. Možda je zamišljala drugačije roditelje. Zašto JA nisam jedna od Kardašijana?, pita se. Možda ne voli moje naočare. Prada. Možda joj se ne dopada stan… moderni etno-Marakeš-Holivud-kolonial šik… možda više voli mediteranski influens. Možda ne voli novi Vračar… izgubio je patinu, sve je manje starih zanatskih radnji. Možda više voli zapadne zemlje… kapitalizam, naftne bušotine, prekovremeni rad. Možda je eko osvešćena i smatra da imamo suviše plastičnih kesa. Nemamo metro. To je! Možda bi da hoda… gleda nas kako artikulisano plešemo po stanu, iz sobe u sobu… šakama dohvatamo stvari iz police. Čista ljubomora. Možda ne može da dočeka novu sezonu Game of Thrones… bilo bi čudno… nije gledala prethodne. Ali opet… videla je trailer… vrlo je pozivajući.