Kiflica je počela da jede čvrstu hranu. Čvrsta hrana nije čvrsta nego je kašasta.
Prvi ljudski zalogaj je uzela u Perastu. Pitala sam Dušicu šta da ponesem. Rajsfloken (Reis Floken) instant pirinčane pahulje koje se rastope u mleku. Zar instant? Nismo ni počeli, već jede fast food. Alternativa je da nosim organski pirinač, sito i mlin za brašno, da potopim preko noći da nabubri, da pustim da vri, da ogrezne ali da se ne zalepi uz konstantno mešanje…
Kupila sam Reis Floken i ponela samo aluminijumsku vreću bez kutije da smanjim gabarit prtljaga. Vreme ja za prvi obrok. Upsić! Gde mi je uputstvo? Ostalo na kutiji, kutija ostala u Beogradu. Muž je na poslu, ne može da slika kutiju. Internet samo nudi nemački prevod bez tlocrta. Pitaću Dušicu, misliće da sam ograničenog uma kada ne umem da spremim verovatno najjednostavniji instant obrok u istoriji instant proizvoda. Dušica je pomogla bez potpitanja i ja sam smućkala prvi kašasti užitak. Svečanosti otvaranju usta za prvi kašasti obrok prisustvovale su mama i dadilja. Predsednik je tada bio na koridoru. Znala je ona sve šta treba, a nas tri posmatračice smo široko zinule, da sugerišemo. Ne sećam se, ali moguće je da su mi suzile oči.
Leto je, pijaca je kolorisana kao prajd zastava, prodavci prskaju vodom zeleniš, bake probaju sitne voćke sa svake tezge. Organsko! Dajte nama sve organsko, od svega po malo. Prvo batat, šargarepe i jabuke, pa ćemo onda tikvicu kroz koji dan. Posle cveklu, blitvu, bundevu, avokado, bananu. Milion dinara? Nema problema, zadržite kusur.
Organsko je šarena laža, govorili su mi. Naša zemlja je đubrena uranijumom i toksičnim otpadom iz fabrika pod stečajem. Đubrena je i pravim đubretom, iz kontejnera. A jabuka iz Perua?, pitala sam. Kakvo je tamo tle? Tlo je u redu, ali pakovanje i transport sa drugog kraja planete narušavaju eko sistem i dovode do erupcije davno ugašenih vulkana. Tu su i velike temperaturne razlike prilikom transporta. Sigurno se koriste razna sredstva nakon što se aplicira Bio oznaka. Najbolje je da sama bereš divlje borovnice na Kopaoniku. Samo ne blizu puta već uđi duboko u livadu. Tu je videćeš i gljivarski put.
A meso? Naručila sam iz slobodnog uzgoja. Isto! Kao piliće ih hrane koncentratom, kasnije kukuruzom iz GMO tretirane zemlje. One samo imaju dvorište, dosta se kreću i imaju manje masti… Misliš, samo su srećnije?
A gotova hrana za bebe? Opet rizik. Stavljaju pojačivače ukusa protiv bljutavosti.
Šta ćemo da radimo? 🙁 Najbolje je da se preseliš na neku visoravan, u podnožju planine, uvezeš zemlju iz Holandije i sama uzgajaš kukuruz, povrće i životinje. Ali, ali… ovde mi je porodica… i prijatelji. I internet. Uplatila sam parking, zelenu zonu za celu narednu godinu. Da li postoji neka alternativa? Postoji. Da ne razmišljaš o tome.
Nešto kasnije, sredinom leta, otišle smo beba i ja u selo. Tamo sam skupljala trule jabuke sa poda i vadila crviće iz kajsija. Paradajz je istrulio. Tikve su lepo rodile, ali su vrlo blizu septičke jame.
Jesen je… peče se zimnica, posipa konzervans. Redosled nicanja zuba još uvek ne poznajemo. Zube nema. Bebina paleta namirnica je sve veća. Hranim je, perem voće, ljuštim povrće, seckam, kuvam, blendam, presipam, hladim, ona negoduje, buni se, odmahuje rukom, kuka… dosadno joj je. Možda je tako i najbolje.