Dobila sam vaučer za dnevni spa od muža kao nagradu za izuzetna dostignuća u oblasti nošenja bebe u stomaku, porođaja i noćnih podoja.
Da objasnim značaj ovog poklona… vratiću se skoro 30 godina u prošlost, kada sam trenirala karate, takmičila se i osvajala medalje. Osamdesetih i početkom devedesetih nije bilo mekane podloge u sali i štitnika za noge, nije bilo grejanja… a nekad nije bilo ni sale. Jednog maglovitog jutra trening nam je organizovan na vojnom poligonu 13. maj, gde se pravi vojnici spremaju za odbranu od neprijatelja. Trening nam je držao Miša… verovatno je i sam bio vojno lice… učio nas je kako da se odbranimo ako nas neko napadne s leđa ili iz helikoptera. Najvažnije, učio nas je kako da istrajemo, kako da preživimo i kako da prevaziđemo svaku bol. Nema tog bola kao što je poraz! Ja sam tek nešto malo prerasla bukvar, kosti mi se još nisu razvile. Znala sam da je vreme nestabilno, učitelji su nam pokazivali sklonište u osnovnoj školi. Ono što nisam znala je da ću učestvovati u vojnim pripremama na poligonu gde većinu sprava ne mogu ni da dohvatim. Za nas patuljke osmišljene su vežbe snage na mokrom tlu… nošenje koječega, nošenje ljudi na leđima, vučenje, guranje, čučnjevi, sprintevi… svi smo padali, kukali, neko je zvao mamu… ja sam imala sreću da je mene neko nosio na ramenima… odskakivala sam, žuljale su me kosti, kvocali zubi, devojčica koja me je nosila je plakala.
Posle tog dana nikada nisam povratila svoju snagu. Vratite se kući, odgledate crtani, malo dremnete, pojedete proju i sve prošlo. Samo meni ništa nije prošlo.
Tog dana sam zauvek izgubila snagu.
Mišići se nisu razvili, volja za nošenjem i tegljenjem zauvek je ugašena. Od tada sam samo gledala gde ću da sednem, da se odmorim. I danas volim da se zavalim u mekano, ogrnem ćebetom i zamolim muža da mi doda još jastuka zato što sam jako umorna od tog jutarnjeg treninga na poligonu 13. maj.
Oh, kako si vitka… Da li si manekenka? Ne, ja sam vojni invalid.
Moje pozamašne godine i slaba konstitucija su iznosile Veru u stomaku skoro 9 meseci. Nakon carskog reza i noćnih podoja vratila sam se na kilažu iz osnovne škole. Koliko je beba napredovala, toliko sam ja omršala. Pojela me je. Ne žalim se, samo kažem.
Kukove ne osećam, ruke žigaju, stopala se grče, ramena ukočena… ništa tu nije više simetrično. Ko spava sa bebom, zna da to nije spavanje već boravljenje na ivici kreveta u izvrnutom S položaju.
Pošla sam u spa u butik hotel, taksijem… Vreme sa dadiljom je bilo ograničeno na 4 sata, nisam želela da ga traćim na parkiranje i zoniranje. Već u taksiju sam fino odmorila i okrepila se. Ušla sam u hotel, vratar me je uputio u lift i pritisnuo Spa dugme. Na recepciji me je dočekala ljubazna devojka i izdiktirala šta sve moj paket sadrži dok smo obilazile mirišljave odaje. Bazen, jacuzzi, parno kupatilo, sauna, teretana, masaža po izboru. Zatim, čaj i kolač po izboru u lobiju hotela. Teretanu sam preskočila, očigledno. Obukla sam hrskav bade mantil i obula pufnaste papuče. Domaćica me je pitala za redosled… oh, koliko mi je svejedno. Počnimo sa masažom, nije po spa bontonu, ali posle ću imati vreme samo za sebe… Ušla sam u suptilnu zamračenu sobu, skinula se i legla. Stavila sam glavu u otvor za lice i dremnula. Može i ovako. Već sam uživala. Devojka se vratila i počela da se raspituje o mom fizičkom stanju. Objasnila sam joj za noćne podoje u obliku slova S i počela da opipavam telo gde me sve boli. Spavanje beba po mesecima varira, te sam joj prepričala poslednji, novembar. Setila sam se svog polovnog Punta iz studentskih dana, kada sam ga odvezla kod majstora… Rekao mi je „Videćemo šta možemo da uradimo… da ne obećavam.“
Terapeutkinja me je pitala da li želim ulje ili kremu. Želim oba, pomislila sam. Može ulje. Zatim me je pitala da li želim relaks ili nešto jače. Relaksirala sam se u taksiju… slobodno pritegnite, neka vas moja krhkost ne zavarava. Na šta želiš da bacimo akcenat? Kao i neki moji klijenti koji traže da na bilbordu akcentujem sve podjednako… tako sam i ja poželela da se ne zapostavi nijedan deo tela.
Počela je da me rastavlja, sporim snažnim pokretima.
Gospodi pomiluj. Nisam religiozna ali u posebnim situacijama umem da se zahvalim našem Stvaraocu.
Konstatovala je razne poremećaje mišićnih tkiva i nastavljala da me gnječi. Oh, zašto vreme prolazi? Zašto nekad ne stoji u mestu? Obrnula me je na stomak i stavila preko očiju peškir. Ništa ne vidim. Prvi put nakon boravka u porodilištu. Sa bebom uvek spavam u polumraku a kao što znamo kapci su providni. Konačno zift mrak! Čime sam ovo zaslužila? Jedan carski rezić? I druge žene su se porađale, a ne vidim nijednu majku ovde. Sama sam.
Stigla je do mojih stopala i preko akupunkturnih tački izmasirala mi unutrašnje organe.
Nakon svega me je pitala kako je bilo… ali nisam mogla da se setim svih blagonaklonih reči. Kakav profesionalizam, kakva dinamika pokreta. Htela sam da je zagrlim. Super, odgovorila sam šturo.
Otišla sam na prazan bazen gde me je čekao sveže pripremljen smoothie od voća i koječega i meda od lavande uključenog u paket. Temperatura vode je bila 28 stepeni, blago posoljena. Marija, uključili smo Vam jacuzzi, oglasio se recepcionar. Marija se zahvalila.
Spa hronologija je nalagala da prvo zamahnem, pa onda posrčem napitak… ali dojilja nakon masaže je izgladnela. Iz jednog gutljaja sam popila mlečnu harmoniju i ušla u vodu. Plivala sam sporo, lenjo, ali otmeno. Saint Tropez prsno. U zubima mi je još uvek krckala lanena semenka.
Nakon 15 minuta prešla sam u Marijin jacuzzi, drveno bure sa vodenim masažerima… da završe ono što je terapeutkinja počela. Počela sam da se topim kao sveža sapunica. Sa leve strane je bio ogroman sat koji je pomerao kazaljke kao Hamilton svoj volan na prvoj krivini. Proučavala sam dugmiće pored bureta. Vrsta mlaza, jačina mlaza, northern lights… Northern Lights!! Ako pritisnem taster i pojavi se Aurora plakaću neutešno.
Otišla sam u saunu i tamo se baškarila još deset minuta glasno izdišući lavandu.
U velikoj tuzi otišla sam da se tuširam i sperem sve slojeve mošusa. Za pranje i sušenje kose nisam imala vremena, ali sam se valjano premazala 100% prirodnim mazivom prunus amygdalus.
Pozdravila sam se sa osobljem pretpostavljajući da se više nikada nećemo sresti. Otišla sam u lobi i zauzela najveći sektor. Zatražila sam English Breakfast koji mi sleduje i odlučila da uvrstim i jedan čiken terijaki pre kolača. Čaj je zagorčio pošto sam se zapričala sa rodbinom koju dugo nisam čula. Terijaki je poslužen sa tradicionalnim escajgom i štapićima. Pogledala sam na sat i računala da li imam vremena za štapiće kojima ću da grabim svako zrno pirinča. Počela sam da pletem po tanjiru i divim se izvanrednoj gustini soja sosa. White Lady pistać malina kolač je kasnio. Moja trka s vremenom je ušla u poslednji krug. Kada je stigao, progutala sam ga uz pomoć najveće od 6 kašika koje su servirane. U taksiju sam osećala blagu mučninu, puno gustog krema je bilo u Beloj Dami. Osećao se i vonj od neprovetrenog ustajalog enterijera u taksiju koji je oljuštio preostali mošus sa mene. Nema veze, ionako sam se brinula kako će beba da reaguje na sve ove esencije.
Trčeći sam se popela do stana i zatekla bebu i dadilju u trpezariji. Beki je odmah prestala da jede kada me je ugledala i počela da plače što skidam jaknu, umesto da uzmem nju u ruke. Bacila sam sve stvari, podigla je i rekla… tu je mama. Zabolela su me leđa, ali nema veze.