Kako smo se beba i ja provele na izložbi Marine Abramović
Naravno da je nisam vodila, ali je beba sa mnom, gde god da krenem.
Tog jesenjeg podneva odlučila sam da drugaricu Kanađanku koja mi je došla u dvodnevnu posetu i tom prilikom donela marokanski ovčiji tepih sa Atlas planina za bebu koja tek sada počinje da puzi (beba 9 meseci :/), odvedem na retrospektivnu izložbu Čistač Marine Abramović u Muzej savremene umetnosti.
Beba je ostala sa dadiljom, na tepihu koji se linja… nas dve smo se uputile preko mosta, pa na parking pored savskog šetališta. Prvi put sam u poseti muzeju od otvaranja pa sam se podjednako osećala kao turista. Pokušala sam da objasnim drugarici koliko mi je čudno. Sa vrata se odmah ulazi na prvu postavku Artist Is Present. Čekajte, nisam se spremila… moram da proverim šta radi beba, da li je spavala, da li je jela, kakvog je agregatnog stanja sadržaj u peleni. Sve je u najboljem redu, javljaju.
Vučem sa sobom jaknu… majke nikada ne ostavljaju svoju jaknu u garderobu… ako moraju brzo da izađu… i ranac sa kompjuterom… ukoliko budem morala brzo da reagujem na klijenteve zahteve… i roze plišanog oktopoda.
Umetnik je prisutan… tri meseca, ukupno 736 sati, Marina je nepomično sedela na stolici u galeriji, gledajući pravo u oči svakog od 1.675 posetilaca koji su tokom ovog perioda sedeli preko puta nje. Ovaj spektakularni performans ju je fizički i psihički iscrpeo kao ništa do tada u životu. Na snimcima možemo videti njeno iznureno, rekla bih blago botoksovano lice koje se topi i curi niz glamuroznu crvenu haljinu pravo do stopala gladnih posmatrača koji je strogim pogledom izjedaju iznutra. Posvećenost!! 736 sati!!
Ja sam za ovih 10 meseci najduže bila odvojena od bebe 5 sati.
U jednom od poznijih intervjua Marina je izjavila da nije želela decu zato što bi je ona sputavala u uspešnoj i inspirativnoj karijeri. Zato je, mislim se, performans njeno dete kojoj se posvećuje sa istim bolom, željom i žrtvom kao npr. majke koje pokušavaju da uspostave zdrav podoj sa svojom tek rođenom bebom. Čak nema ni dadilju, kao ja. Marina možda nije mama, ali je velika keva.
Obišle smo prizemlje i prvi sprat kada mi se jedan od klijenata javio za hitne izmene na projektu koji je u toku. Konektovala sam se na wifi, šifra je The Cleaner i sela u nepostojeći lobi da uradim šta je trebalo. Mleko je počelo da mi nadolazi, tuferi se pune, a Marina i dalje nepomično na ekranu sedi i upija. Ljudski tufer za nadošle posetioce.
Beba puzi na tepihu, javlja Viber… nisam tu da svedočim… majka nije prisutna. Šaljem poljubac i sve one emoji-e sa srcima. Ljub ljub.
U tišini zatvorenog muzeja osećam klaustrofobiju… sa sve gužvama preko mostova… a tek treba da vozim drugaricu na aerodrom kroz saobraćajni kolaps. Minut traje večno… svaki od tekstualnih opisa radova čitam bez poslednje rečenice… žurim.
Na jednom spratu na velikom stolu za nas posetioce je postavljena vežba brojanja zrna pirinča. Marina nam je dala u zadatak da uzmemo šaku pirinča pomešanog sa sočivom ili nekoliko šaka – sami odlučujemo – i da izbrojimo zrna pirinča. Pitala sam drugaricu da li želi da broji zrna u nadi da će možda više želeti da uz ostale radove provede ograničeno vreme… ili čak možda ranije krene na aerodrom. Naravno! Uzviknula je. Sele smo za sto, hostesa nas je ponudila slušalicama koje redukuju količinu buke… koje već nema u tihom muzeju. Prihvatila sam slušalice i stavila telefon na umetnikov sto… majka se možda odvaja od bebe, ali nikada se ne odvaja od telefona. Šakom sam prinela zrna i odmah videla da ih ima previše. Nisam ni počela da ih brojim, a već ih vraćam na početnu gomilu. Viber javlja da je beba pojela pola užine. Odvajam preostala zrna čini se nekim super sistemom, na gomile od po 10. Lepo mi ide. Vidi me Marina kako sam domišljata! Nakon 6 minuta odustajem… baš kako je Marina i očekivala od mene. Nisam je razočarala već samo potvrdila da su ljudi dekoncetrisani, da nisu prisutni i da nisu u stanju da obave najjednostavniji zadatak. Lako odustaju. Marina:Maša 1:0. Čast mi je što sam učestvovala u ljudskom eksperimentu.
Nakon punjenja čakri mineralnim kamenjem sa Marinine klupe odlazimo ka aerodromu kroz nepregledne kolone polovnih automobila. Sve sam udaljenija od bebe i anksioznost raste kao bebina želja za nespavanjem. Piše da je vazduh najzagađeniji na Novom Beogradu, te razmišljam gde bismo mogli da se preselimo sa bebom, a da je vazduh čistiji. Kako portali navode, to bi mogao biti i Peking. :/
Istovarujem drugaricu iz auta, maltene u pokretu… ljub, ljub… izvini što nisam više bila prisutna. Izvini što nisam više kao Marina. Krećem nazad kroz najveću gužvu… beba je sigurna, srećna, kod kuće… prevrće se po tepihu.
Stižem kući sa osećajem kao da sam bila odsutna 3 meseca. Hrlim bebi u zagrljaj i gledam koliko je porasla za ovih 5-6 sati. Držim je čvrsto i razmišljam… šta ako jednog dana bude želela da bude umetnica. Baš kao Marina.
???