Koliko beba jede u prvom mesecu i ostala survivor pitanja
Možeš čitati literature i literature, posetiti svaki postojeći forum, istraživati na sve četiri strane sveta, ići na škole roditeljstva, psiho-fizičke pripreme i staviti na poligraf svaku mamu koju poznaješ, ali ni tada nećeš biti spremna za ono što te čeka u prvih mesec dana života sa bebom. Ali, ne brini, preživećeš! Ovo je priča o mom rolerkosteru iliti prvom mesecu mog mamećeg staža.
Kada sam saznala da sam trudna po prvi put razmišljanje o tome šta zaista dolazi bilo je miljama daleko od ove glave. Ono što je okupiralo moje misli u tih devet meseci bilo je šta pojesti, gde protegnuti none, kako se namestiti za popodnevnu dremku… Dakle, tabula rasa u svoj svojoj slavi! Negde u sedmom mesecu krenula sam na psiho-fizičke pripreme u okviru doma zdravlja gde sam sa ženama ćeretala o svemu onome o čemu žene ćeretaju dok se po prvi put spremaju za ulogu majke.
,,E, koja si kolica kupila? Imaš li ime za bebu? Koliko si se ugojila? Gde ćeš se poroditi? Jao, šta misliš da za početak kupim samo tri zeke i četiri bodića? Hoće li spavati sa vama u sobi ili u svojoj?’’ (jer živiš u iluziji da će beba spavati i to da će spavati tamo gde si ti naumila)
Dakle, obitavaš u jednom ružičastom balončiću blaženog neznanja o onome što te zapravo čeka. Da si znala postavljala bi drugačija pitanja:
,,Kako da rana prestane da boli odmah? Kako što brže zalečiti ragade? Koliko beba jede u prvom mesecu? Hoću li spavati uopšte? Kako da beba, a i ja sa njom prespavam noć? Zašto plače? Kako ne znaš zašto plače? Imaš li neko uputstvo za upotrebu?’’’
A kako poče moja vožnja na rolerkosteru?
Provedoh ja u tom balončiću devet meseci i jednog toplog majskog dana dođe u moje naručje taj zamotuljak radosti, moja mala devojčica.
Ležim u sobi pod svetlima neona, mozak mi još uvek pod talasima adrenalina, grlila bih ceo svet, imam osećaj nadljudske snage. Telo još uvek pod epiduralnom anestezijom, nema bola, lebdim takoreći. Stiže i ona, moja Anika, spava sa palcem u ustima i… noktićima zarivenim u oko. Ok, eto prvog žulja na mozgu.
,,Da joj sklonim tu ručicu, iskopaće sebi oko? A šta ako je probudim i krene da plače? Pa ne znam ni kako da je uzmem? Čoveče, pa ne mogu ni da ustanem!’’
Sela Jela panična na levo rame i niže pitanje za pitanjem, znojavim šakama gnječi mozak. Skoči na desno rame Jela razum, šljapnu paničarku, reče ,,Ajd, briši odavde!’’, obgrli mi dlanovima obraze, pa mi se obrati: ,,Hej, nisi na pustom ostrvu, tu su druge žene u ovoj sobi, tu su sestre, polako…’’
Huh, lakše mi bi, hvala joj!
I tako, nastavim ja da gledam svog prvog potomka tek došlog na ovaj svet, polako kao da je od porculana sklonim one noktiće od očiju. Nije se probudila. Huh, olakšanje! Možda se ovo i preživi!
Dane u porodilištu provedosmo manje više bez drame. Perem tu guzu što staje na pola dlana gotovo žmureći, čak više nemam ni grč u leđima dok je držim nad kadicom, lepo je uzimam iz krevetića, uklapamo se jedna uz drugu kao dva dela puzle. U onih 60 minuta rezervisanih za posete iz spoljašnjeg sveta šepurim se pred mužem ko paunica: ,,Vidi, vidi, šta sve ja znam!’’ A on me gleda zapanjen kao da sam kvantnu fiziku otkrila, u najmanju ruku.
Pucam ja od samopouzdanja, iako još uvek ne dojim uspešno, iako rana boli tako da ustajem iz kreveta i po 15 minuta. Pucam ja od samopouzdanja, iako sam samo jednu noć pokušala da preskočim dohranu i mlekom grudi svojih prehranim čedo mi. Taj eksperiment se završio 2-časovnim vrištanjem i čekanjem sestre za laktaciju sa spasonosnom šoljicom dohrane kao ozeblo sunce. Sestra za LAKTACIJU, sa šoljicom DOHRANE. Vidiš ironiju? Vidim je i ja. Sada…
Neverovatan je taj strah od bebećeg plača u prvim danima, pogotovo u porodilištu. Opsedne te osećaj kao da si ti kriva što plače, što ne možeš da je utešiš. Šalješ poglede pune izvinjenja cimerkama, kao da njihovo nije plakalo pre 5 minuta. Kao da te taj plač deklariše nesposobnom za ulogu majke. E blesava ženo…
Rolerkoster ubrzava vožnju
Prvi pravi problemi se zapravo i javiše u priči sa dojenjem. Priznajem nerado da sam u tu najlepšu stranu ranog materinstva ušla krajnje neinformisana i nespremna.
,,Pa šta tu ima da se mozga? Uzmeš bebu, staviš na sisu i to je to! Nije li to najprirodnija stvar na svetu? Jesmo li SISARI ili ne? Zar nam to nije upisano u genetski kod? Zar nas Majka Priroda nije opskrbila tim instinktom? Grudi valjda same znaju koliko beba jede u prvom mesecu? Zar nam se sve ne kaže samo od sebe onog trenutka kada postanemo mame?’’
Pa, ne baš!
Greška broj 1: Oslonila si se na Majku Prirodu, a u ovom slučaju Majka Priroda ti je dala aparaturu, ali ne i potrebno znanje, a bez predznanja, sestro slatka, na praktični čas dojenja se ne dolazi!
Greška broj 2: Čekala si da se neko drugi umesto tebe seti. Čekala si da pitaš dok nije postalo kasno. Čekala si… Šta si, bre, čekala?!
Već u porodilištu beba mi je napravila ragade. Ne znam kakvi su porođajni bolovi, ali mogu da posvedočim da ragade bole kao crni đavo! I uporne su kao magare. Zaceljuju sporo, jer nema pauze, mali sisar mora jesti. Sećam se da bih grozničavo gledala na sat kada će doći trenutak za podoj. Izbacila bih tada sve iz sobe, grizla se za usnu dok me obliva hladan znoj od peta do uveta i disala ubrzano da odagnam bol.
Hodala sam po kući u mrežastima gaćama (zvuče seksi, ali nisu), grudi razgolićenih poput domorotkinje iz nekog afričkog plemena. Samo što ja nisam izgleda nimalo egzotično. Naturalizam u svoj svojoj slavi, brale moj! Tri dana u porodilištu i postporođajni period te reše svakog blama i telesnog stida da su ti potrebni meseci da se vratiš osećaju pristojnosti. A posle dve godine dete te iznova oslobodi tog blama, ali to je već neka druga tema…
Problemi sa dojenjem se nakalemiše.
Beba nekako uspavana, više nego uobičajeno, jednu noć povezala šest sati sna. Ej, beba od sedam dana! Pa možda voli da spava? Dođe patronažna sestra, o to božanstvo koje te obilazi svaki drugi dan, koje gledaš kao ruku spasa, bukvar, enciklopediju i rešenje za sve svoje probleme i izgovara sledeću rečenicu:
,,Beba vam je noćas bila gladna.’’
Kunem vam se, bolje da me je šutnula u taj ispuvani balon-stomak nego što mi je to rekla. Kako ja da znam koliko beba jede u prvom mesecu? Zašto na toj našoj aparaturi nije upisana mililitraža, pa da lepo znam s čime raspolažem?
Naravno, panično se hvatam za flašicu dohrane. Pumpica za izmazanje radi punom parom u očajničkim pokušajima da pošalje pravi signal među neuronske veze. Mrzela sam je i volela u isto vreme i, zapravo, jedva čekala da joj leđa vidim. Osećala sam se kao kravica, samo bez cvetka u kosi.
Gledala sam svoje napaćene grudi ko da su mi sve na svetu skrivile, plačem i izjavljujem, zaista izjavljujem sledeće:
,,Šta da sam u nekoj šumi sa njom, a ona gladna? Ja ne bih mogla da je nahranim!’’
ŠUMI?!
Muž me gleda, češe se po glavi, ništa mu tu nije jasno, ali ćuti, grli. Šta će moj sapatnik, ko da sme išta reći toj hormonskoj bombi koja je već ubeđena da je nikakva majka. A mene hormoni pucaju li pucaju. Puca me i temperatura, jer se odnekud pojavila i ešerihija. Donela je kao suvenir iz porodilišta.
Rolerkoster ubacuje u petu brzinu.
Rane moje rane, neka prođu same…
Jedan moj drug kada je postao otac je lepo, kako to samo muškarci znaju, zapazio da se žena na porođaju rastavi, pa se polako ponovo sastavlja u mesecima kasnije. I rekla bih mu – odlično zapažanje, prijatelju! Sastavlja se i fizički i psihički i emocionalno.
Suvenir koji gotovo 90% žena u Srbiji ponese iz porodilište jeste epiziotomija iliti prosto narodski ,,Koliko šavova imaš?’’ Eto, ispade da nas Majka Priroda ni tu nije opskrbila adekvatnom aparaturom, pa mora da se interveniše i u tom smislu.
Kada je moja ,,Koliko šavova imaš?’’ stvar u pitanju mogla sam se herojski podičiti dvocifrenom brojkom. Ali veruj da mi do dičenja nije bilo. Dve nedelje sam bauljala po kući polufunkcionalna, iz kreveta ustajala kao starica od 100 leta, a da sednem sa bebom u naručju bila je misaona imenica. Sedenje, generalno, je bilo olimpijska disciplina! I tako nakon sedam dana mučenja, setim se ja genijalnog izuma – dečjeg šlaufa za kupanje! Pošaljem muža da kupi, kažem šta tačno da kaže prodavačici, kontam žena je i sama razumeće muku i vrstu potrebe.
Dolazi muž, kupio spasonosni predmet! Idi naduvaj ga i daj da prvi put ko žena sednem da jedem. Izlazi iz sobe i nosi … ČAMAC! Čamac, ljudi moji! Šlauf za egzibicionističko spuštanje na nekom vodenom vratolomnom rolerkosteru, sa sve RUČKAMA sa strane! Možemo se potrpati u njega i muž, i moja mama, i komšinica Ela i njen muž i ja sa sve bebom u naručju.
Urlam ja: ,,Vrati se, baci joj to tako naduvano, pitaj je je l’ ona misli da je tvojoj ženi tolika guzica!’’ A on mre od smeha, mre i mama, mrem i ja na kraju krajeva. Obli me blagotvorni smeh kada na tren muka ispari i uspeš da pogledaš svu životnost situacije u kojoj si. I dan danas se smejemo na priču o tom šlaufu.
Na muci se poznaju junaci.
I poznaše se, zaista! Na prvom mestu tata malog sisara koji se svim svojim bićem davao, znojio i strepio sa mnom. Koji je i sam otišao u neku nadrealnost da me je mesecima kasnije i dalje pitao za dozvolu da ode u toalet. Svaki put bismo se smejali, ali čoveku je zaista trebalo neko vreme da se oslobodi postporođajnog grča, jer da, i oni ga zajedno sa nama imaju. Ovom prilikom zahvaljujem mu se na strpljenju, ljubavi, pribranosti i hrabrosti.
Zahvaljujem i svojoj mami, na svim ručkovima, popeglanim pelenama, izmasiranim leđima i dašku vedrine koji je unosila u naš dom.
Preživesmo taj prvi mesec zajedničkim snagama. Ostade kao lekcija meni i materijal za smeh pokolenjima.
Šlauf smo sačuvali, za uspomenu i dugo sećanje. Hvala i njemu!