Pasoš za bebe iliti ulaznica za rolerkoster vožnju po autoputu Beograd-Niš
I tako prođe prvi mesec uz tvoje čedo u kom niste znali gde bijete, prođoše još tri, prođoše razne faze i ti si, roditelju, već ušao u štos, malo šta te može iznenaditi i već bez čukanja u drvo izgovaraš rečenice poput ,,E konačno je počela da spava kako treba!’’, ,,Izbiše i dvojke, mislim da smo najgore prošli.’’ i sl. I taman kada si se opustio došlo je vreme za prvo letovanje sa bebom! Naše se desilo kada je zamotuljak radosti postao bebać od 14 meseci (slovima: godinu i dva meseca). Bio je to rolerkoster koji se desio jednog julskog dana na putu ka Grčkoj, autoputem Beograd-Niš.
*Napomena: Ako ste već putovali kolima s decom na dalje destinacije, nastavite da čitate, da se slatko nasmejemo i potapšemo po ramenu sapatnički. Ukoliko se tek spremate na sličnu dogodovštinu, pročitajte, možda izvučete koju pametnu. Ukoliko tek planirate decu, zaobiđite ovaj tekst… za sada.
Platite ulaznicu za rolerkoster vožnju, molim!
Kada su putovanja sa bebama i decom u pitanju, prvo što morate da nabavite jeste ulaznica za ovaj rolerkoster – biometrijski pasoš za bebu. Sam dolazak do ovog dragocenog dokumenta je avantura sama po sebi kroz koju smo oba puta prolazili ko bosi po trnju. Prosto hoće nas Marfijev zakon, pa to ti je! Da ne gnjavim peripetijama birokratije, osvrnuću se samo na najdramatičniji momenat celog procesa. To ti je, dragi roditelju, u većini slučajeva, fotografisanje bebe! Zamisli – FOTOGRAFISANJE! Ali, ako napomenem da smo mi to radili kada je beba imala nepuna tri meseca stvari će postati malo jasnije. Elem, ako do sad niste prošli ovu proceduru, treba da znate da zahvat fotografisanja zahteva posebne veštine – što mentalne, što fizičke. Beba od nepuna tri meseca treba koliko toliko da drži glavu pravo, da gleda u fotoaparat, a njoj baš zanimljiva neonka koja ,,tuče’’ s desne strane. Roditelj treba da drži dete na odgovarajućoj visini, ali tako da mu se ruke ne vide (ne znam, snađi se!) Mama, potrudi se da zahvat fotografisanja uvališ muškom roditelju. Veruj mi, ne treba ti taj trening snage! I na kraju – treba obuzdati novootkrivene pokrete svog živahnog čeda, jer sem glave i ramena ni njegove rođene ruke ne smeju da se vide na fotografiji. Pravila su pravila.
Fotografisanje našeg čeda je objektivno trajalo nekih 15ak minuta. Subjektivno? 45!
I na kraju, moradosmo proći sa fotografijom na kojoj ipak vire njeni prstići. I to tri prsta. Po srpski. Da se, bre, zna odakle, bre, dolazi! Jesam li već pomenula da mi je dete patriota?
Elem, okupani znojem čela svoga, završismo i tu avanturu, podigosmo ulaznicu za rolerkoster sa slikom i prilikom čeda nam koje već za tri meseca neće ličiti na sebe, a pogotovo ne na sliku i priliku koju prikazuje taj dragoceni dokument – pasoš za bebe!
Prođe godinu dana od tada. U međuvremenu smo testirali ulaznicu i svaki put je nepogrešivo vodila na rolerkoster vožnju, iako smo se mi roditelji zaista nadali da ćemo nekad dobiti i neku vožnju za našu dušu – tipa lagano splavarenje zelenim vodama reke Drine. I posle tih godinu dana, odlučismo da smo dosta testirali i vožnju i naše živce i da smo spremni (ili ne) za avanturu zvanu ,,Putovanje za Grčku!’’
Odlučili smo da putujemo kolima. Kakav danak neiskustvu…
(Visinske) pripreme za put
Kada prođete muke zvane ,,Odabrati prigodno mesto i smeštaj za letovanje sa bebom’’, koje mora imati sve udobnosti doma, blizinu pedijatra, dostupnost plaže, prisustvo prirodnog hlada, odsustvo gužve itd, vreme je da počnete sa pripremama za put. To podrazumeva najpre minimum mesec dana guglanja saveta ,,Šta poneti na letovanje sa bebom?’’ (živce i apaurin!) i pažljivo kreiranje spiska potrepština. Spisak treba da sadrži na prvom mestu podvučeno i istaknuto – pasoš za bebe, jer ne treba ti ta drama negde na po puta do granice. Zatim putnu apoteku zbog koje ćeš izgledati kao da si orobio lokalnu apoteku, pa se upustio u šverc komerc preko grane. Hvala nebesima, pa carinici pojavu na četiri točka ,,krenuli smo na more s detetom’’ prepoznaju čim je vide, pa će ti umesto ,,Imate li šta za prijahvit’?’’ uputiti sapatnički pogled i mahnuti rukom u maniru ,,Ajde, vozite, junaci!’’
Posle putne apoteke, podjednako spasonosan, važan i nipošto za zaboraviti deo spiska je zanimacija za čedo u kolima. Kada je ovaj deo spiska u pitanju moraš napregnuti mišiće mozga koje do sad napregnula nisi da dobro promisliš i razmisliš šta je to što će čedu zaista biti zanimljivo, jer ono što je zanimljivo kod kuće, ne znači da će biti zanimljivo i u kolima. Dobar savet je da to bude igračka sa kojom se već igralo i koju je volelo i koja mu je držala pažnju minimum 15 minuta u kontinuitetu (mali koraci za čovečanstvo, ali veliki za višečasovnu vožnju kolima). Jer ako se osmeliš, pa računajući na sopstveno iskustvo i poznavanje afiniteta svog deteta kupiš neku potpuno novu igračku, vrlo lako se može desiti da ga odbaci sa arogantnim gnušanjem u maniru ,,Ženo, ja sam ovo prerastao/ovo je dosadno/zar si stvarno mislila, buahahahahah!’’
Kada oformiš spisak, popisane igračke i predmete istog momenta sklanjaš iz vidokruga deteta da ih dooooobro zaboravi.
Sledeći spisak sa kojim realno možeš da se opustiš, pa i omaneš jeste garderoba. Reći ću ti samo da se ova mama toliko opusti da suprugu uopšte nije jasno zašto lepo ne iščupam ceo ugradni plakar iz zida i nakačim ga na galeriju automobila, pa da uprtimo realnu situaciju, jer kada su deca u pitanju ja, obrni okreni, ponesem SVE, jer ,,Otkud ti znaš kako se vreme može promeniti? I znaš li uopšte koliko se ona prlja?’’ itd. A realno, sve što ti je zapravo potrebno su dva para kupaćih gaća i jedan bademantil. Ali dobro sad.
E sad kada sam vam lepo napisala šta bi pametan roditelj trebalo da uradi, reći ću vam i da sam ja sve samo ne pametan roditelj. I da sam teški kampanjac koji sve radi u poslednjem času uz panično prevrtanje stana nekoliko časova pre polaska na put tražeći flašicu, cuclu, drugu patiku, kafetin…
Muž uzvišenom veštinom slaganja koju je stekao višegodišnjim igranjem tetrisa uspeva da potrpa sve u prtljažnjik automobila. Zatvaramo tehnikom ,,prekrsti se, gurni, zalupi i, zaboga, ne otvaraj dok ne stigneš na destinaciju!’’ Još jednom se prekstimo i krećemo.
Rolerkoster vožnja autoputem A1 počinje. Vežite se, polećemooooo!
Kada je duže putovanje kolima sa decom u pitanju postoje dve opcije. Jedna je da putovanje negde na pola presečete noćenjem, a druga da putujete noću u cugu.
Kod prve varijante ćete put završiti relativno odmorni, ali računajte da vam ne ginu dva dana provedena u prostoru dva sa dva i društvu čeda koja bi sve samo ne da sedi tamo gde mora da sedi.
Kod druge varijante ćete stići brže i sa očuvanim mentalnim zdravljem, ali dobrano polupani i neispavani, jer dok muški roditelj vozi, ženski strepi da ovaj ne zaspi za volanom, pa brblja ko što nikada brbljao nije da ga ,,razonodi’’. Za to vreme vaše čedo će spavati snom pravednika, taman lepo da se odmori i da na destinaciju stigne spremno za akciju.
Probali smo obe varijante i ako moramo da biramo između njih, naš izbor pada na… PUTOVANJE AVIONOM!
E sad, dragi moj roditelju, uopšte ne mora da znači da ćeš imati naše iskustvo, ali ako se prepoznaš u narednim redovima primi i jedan zagrljaj razumevanja uz teški sapatnički uzdisaj.
Moje prvenče, kćerka Anika, je kao što rekoh prohodala sa 10 meseci što dosta govori o njenoj (živoj) prirodi. Ne drži je mesto, evo, ni sa tri pune godine, mada moram priznati da je putovanje što se nje tiče sada daleeeeeko lakše. Ali tog jula 2017. godine je bilo sve samo ne lako. Prvi izazov je svakako bio smestiti je u sedište, jer kada krenete da je ,,pakujete’’ izvede sve moguće gimnastičarske akrobacije dok ne ugleda graške znoja na čelu roditelja svog veličine teniske loptice. Uz gimnastičarsku veštinu, tu je alarm koji se pali kao da je spuštamo u vatru, a ne u sedište. Kada konačno uspemo neman da vežemo, alarm se nastavlja još brat-bratu pola sata kada od umora konačno zaspi, jer smo mi, pametni roditelji, tempirali polazak na putovanje baš u vreme njene dnevne dremke nadajući se da smo mirni bar tri sata, jer ko ne bi zaspao medveđim snom uz laganu vibraciju motora automobila?! Reći ću vam ko – moja ćera, ljubi je majka! Uredno bi se probudila nakon sat i po vremena paleći alarm iznova dok nakon nekih pola sata ne shvati da mama već 15 minuta maše ispred njenog nosa onom sjajnom igračkom koju je dete i zaboravilo da ima. I onda sledi smenjivanje alarma i maminog mađioničarskog šoa, sve propraćeno hitovima poput ,,Nije lako bubamarcu’’, ,,Išli smo u Afriku’’, ,,Slon Lepotan Dondolan’’, šesnaest puta na repeat. I tako prolaze sati. Stižemo na planirano mesto za noćenje da odmorimo napaćeno telo, dušu i psihu. Sutra ujutru – Jovo nanovo. Stižemo na granicu potpuno neiskusno U PODNE. Na granici kolaps.
Pola Srbije baš to popodne krenulo da brčne noge u morima Grčke. Tri sata na +40°C, nigde hlada, nigde ruke spasa. Dete razgaćeno, samo u peleni, naravno van sedišta (a i kao da je bitno, ionako stojimo) savladalo je sve Spajdermen veštine, pa samo što ne visi sa plafona kola! Ili je beše i to izvela? Ne znam, potisnula sam iz pamćenja. Stižemo konačno u smeštaj, sudaramo se od umora, čedo uzbuđeno, energično kao da se prethodna dva dana nisu desila.
Ali, raduj se, roditelju! Agonija se završila. Uživaj tih 10 dana i ne misli da ćeš u povratku morati sve isto da ponoviš. Verovao ili ne, imamo fantastičnu veštinu koja se zove amnezija, pa ćeš sve ovo poželeti opet sledećeg leta. A do tada ne zaboravi redovno da mažeš kremu za sunčanje i jedeš sladolede dok ti ne pozli. Jednom se godišnje putuje na more!
Srećom.