Sve što sam saznala, naučila, iskusila i ostvarila pre nego što sam postala majka, trebalo je da bude dovoljna priprema za majčinstvo, ali nije bila.
Ništa me nije pripremalo i učilo da budem majka, kao da je ženska genetika i „majčinski instinkt“ dovoljan, kao da se podrazumeva da to znanje i spremnost nosim u genima. Pa, osećala sam se spremnom, želela sam svoje dete i porodicu, duboko i iskreno, ali, kao što dubina i iskrenost nisu dovoljni u ljubavnim odnosima, nisu dovoljni ni u majčinstvu. Izgleda da je svaka majka samouka, jer se majčinstvu uči – usput.
Nisu me trudnoća i rađanje načinili majkom, već moj život sa bebom. I to je tek početak – ja sam u početnoj fazi majčinstva, nova sam u tome i svakog dana učim. Često čujem da majke govore kako su mnogo naučile od dece, kako i same odrastaju i sazrevaju uz svoju decu i počinjem da shvatam šta to znači. Majčinstvo je dvosmeran proces, u kome daješ i primaš ogromnim intenzitetom, ogromnu količinu osećanja, saznanja, uvida, informacija, kroz koje gradiš svoj odnos sa detetom, kroz koji postaješ majka.
Pre svega, moj život sa bebom je potpuno drugačiji od mog pređašnjeg života. Ranije sam bila odgovorna samo za sebe – mogla sam da donosim loše odluke, da se danima zamaram i iscrpljujem, a zatim da se danima zasluženo odmaram, mogla sam da uradim nešto impulsivno, hirovito i neodgovorno i da samo ja snosim posledice svojih postupaka. Da se razumemo, nikada nisam bila neodgovorna i ishitrena, ali mogla sam, imala sam tu slobodu da pomislim „Pa šta, to je moja stvar, moja odluka, moje iskustvo i tiče se samo mene i nikog drugog“. Sada ne mogu to čak ni da pomislim, jer to vište nije istina – sve što jesam, sve što činim, sve odluke koje donosim i izbori koje pravim, tiču se mog deteta, jer mogu da utiču na njega.
„Dužnost majke je da bude srećna i zadovoljna, da bi mogla odgovorno da ispunjava svoje majčinske obaveze“ – pročitala sam nekad negde. I činilo mi se tako čudno – kako sreća i zadovoljstvo mogu da budu dužnost? Da li to znači da pored svih odgovornosti koje imam kao majka, imam i dvostruku odgovornost prema sebi? Da, znači. Ako sam neispavana, gladna, nervozna, uplašena, depresivna, to utiče na moje dete. Organska veza među nama nije nestala sa pupčanom vrpcom, naprotiv – samo se premestila na neki viši nivo.
Ponekad osećam da moj život sa bebom više uopšte nije moj život. Moje dete je prioritet i tako će uvek biti. Ali da bih mogla da ispunjavam svoje prioritete, moram da budem svoja, snažna, stabilna, zdrava, uravnotežena, ukratko, dužna sam da sebi obezbedim sreću i zadovoljstvo. Ponekad mi se čini da posustajem i da ću, ako se samo još malo napregnem, prosto popucati po šavovima. Ali, onda ugledam otvoreno, radoznalo lice svoje bebe, njegov bistar i živahan pogled, osmeh i ručice koje se pružaju ka meni i pronađem u sebi dodatni izvor snage i energije, baš onda kad sam pomislila da sam jednostavno preumorna za to.
Moj život sa bebom me je do sada zasigurno naučio barem jednoj stvari: ono što me iscrpljuje, istovremeno me i ispunjava. Ne bih se odrekla ni jednog dodatnog napora koji sam morala da učinim u svojoj karijeri, kao što se ne bih odrekla ni jednog trenutka kada mi je bilo teško da prevaziđem umor, strah i nervozu i da se posvetim svojoj bebi u potpunosti. Ponekad se osećam razapeto, a ponekad osećam da su krajnji dometi moje svakodnevice u savršenoj ravnoteži. Ponekad između rasutosti i uravnoteženosti stoji samo dubok udah i skok u sadašnji trenutak – odbacivanje briga i nesigurnosti, rešenost i posvećenost.
Moj život sa bebom je iscrpljujući i ispunjen ljubavlju i smislom. A tek sam počela!