Mala porodica se otisnula u svoju prvu veliku avanturu – mama, tata i beba, na prvom zajedničkom letovanju.
Puni entuzijazma, preduzeli smo sve moguće mere predostrožnosti, organizovali se, spakovali i krenuli. Pa, bilo je to naše najveće zajedničko iskustvo, definitivno. Nije kao da smo otišli na pusto ostrvo i preživljavali, ali ponekad skoro da smo se tako osećali. Imala sam podeljena osećanja prema opreznim upozorenjima izrečenim sa ozbiljnim izrazima lica i bila rastrzana između brige i skepticizma, ali entuzijazma nije nedostajalo.
To je zaista bila prva prava prilika da nas troje budemo danima zajedno, neprekidno – mama, tata i beba – mala srećna porodica na odmoru. Odmoru? Pretpostavljala sam da se nećemo mnogo naodmarati, ali sama promena sredine i to što ne moramo da idemo na posao i prepuštamo čuvanje deteta drugima tokom većeg dela dana, cele radne nedelje, oboje nas je radovala. Bili smo spremni na izazove, a izazova nije nedostajalo.
Pošto smo čuli i analizirali tvrdnje da je sa bebom bolje letovati na planini, nego na moru (zbog vrućine, gužve, higijenskih uslova, odnosno, diskutabilne čistoće plaža i vode), napravili smo razuman kompromis. Odabrali smo odlazak na more van sezone, kad nema gužve i nije vrućina, da isprobamo da li smo dorasli zadatku. Položili smo ispit i stekli neprocenjivo iskustvo! Za sledeći odmor ćemo biti spremniji, a tada će naše dete već biti na svojim nožicama i moći će mnogo toga što sada ne može (mogu da vas vidim kako klimate glavama, sa ozbiljnim izrazima lica koji nagoveštavaju gomile novih izazova, koje trenutno ne mogu ni da zamislim).
Prvi izazov je bilo putovanje – mama, tata i beba krenuli su u veliku avanturu na pravi avanturistički način, automobilom, oslonjeni sami na sebe i svoju organizaciju i energiju. Putovanje od desetak sati sa bebom od osam meseci uglavljenom u sedište za bebe, zaista je veliki izazov. Putovali smo danju, a vožnja je u prvom delu puta i ka moru i u povratku uspavala bebu. Zato je druga polovina vožnje bila vrlo dinamična. Razumljivo, ni odrasla osoba ne može da sedi satima mirno, a kamoli dete koje počinje da stoji i oprobava svoje mišiće i mogućnosti manevrisanja u prostoru.
Bila sam spremna i radoznala – takvo stanje duha je optimalno uz bebu i to je jedna od najdragocenijih lekcija koje sam kao mama savladala – a beba je bila spremna da zadovolji moju radoznalost do krajnjih granica. Osujećen u pokušaju da slobodno mrda, da se okreće, ustaje i ispituje prostor (pošto je lepo odremao), naš sin je pokazivao punu meru svojih potreba, punim kapacitetom pluća. Uz stalne pauze,da bismo ga malo oslobodili iz sedišta za bebu i pružili mu priliku da se uspravi i uz moje stalno angažovanje i animaciju tokom vožnje, nekako smo stigli na odredište. U povratku smo išli brže i ne znam kako i zašto (kao što to izgleda, niko ne zna), ali još jednom se pokazalo da povratak uvek kraće traje nego odlazak – možda i zato što smo već znali šta nas čeka u putu i kako da izađemo na kraj sa tim.
Boravak u novom ambijentu i održavanje makar minimalne ustaljene dnevne rutine bio je niz izazova u danima koji su usledili. Beba koja svakog dana otkriva sebe i svet u ovom aktivnom uzrastu više neće mirno da sedi – ni u kolicima, ni u krilima, a ne miruje ni kad je nosimo i držimo. Svet je suviše zanimljiv, a prizori, boje, mirisi i ukupna atmosfera, sa kojom se dete prvi put susreće i na koju nije naviklo, deluje istovremeno podsticajno i uznemirujuće.
Dok smo se smenjivali u aktivnostima, bavili se detetom danju i noću i povremeno uspevali da osetimo istinsku radost i blaženstvo našeg malog trojstva – mama, tata i beba – stalno sam se pitala kako će biti sledeće godine, kad će naš sin moći da potrči za onim ka čemu sada pruža ruke i upinje svom snagom celo svoje malo telo, otimajući se svemu što ga drži i sputava. Ostaću spremna i radoznala.