Dete se razboli. Nije to velika drama, osim što jeste.
Jedan od najvećih izazova za mladu mamu jeste borba sa osećanjem krivice – taman kad pomislim da sam OK sama sa sobom, da se snalazim i da prilično uspevam da držim stvari pod kontrolom, pojavi se izazov.
Dete se razboli. Nije to velika drama, osim što jeste. Uradiš sve što treba, spustiš mu temperaturu, odeš kod lekara, oni ti kažu da ne paničiš, daju terapiju i kažu ti da dođeš na kontrolu. Sve je to regularno i normalno kad se dešava tebi, ali kad u rukama imaš bebu kojoj nije dobro, a ne možeš da se menjaš sa njom (što bi svim srcem učinila), nego samo da je držiš i tešiš, pojedeš se od brige i bespomoćnosti. I pitaš se šta si pogrešila.
Možda je trebalo da ostanem kod kuće sa bebom, da ne idem nikuda i ne mešam se sa ljudima, jer sigurno sam joj ja donela virus. Siroto dete, vidi kako je bledo i izmoreno, ja sam kriva, nisam dovoljno posvećena, trebalo je da se odreknem posla, ništa nije važnije od deteta… i tako u krug. I kao da nije dovoljno što se jedem u sebi, drugi se svesrdno trude da mi pomognu da se još više grizem.
Oni najbliži koji bi trebalo da priskoče i pruže pomoć i podršku, uspevaju jedino da podrže moje osećanje krivice. To je ona zamka u koju sam već upadala i izgleda da ne znam kako da je izbegnem. Pokušavam da se setim šta još (teoretski) znam o tome – da, očekivanja! Ja očekujem pomoć u smislu razumevanja i utehe, ali ona izostaje. Valjda su drugi još uplašeniji od mene i valjda je prva reakcija da se imenuje krivac, a ne da se ponudi razumevanje. Kao da se dogodio zločin, pa se sad vodi istraga, da se utvrdi ko je kriv, a to zaista nikome ne pomaže, ni bebi, ni meni.
Deca se razboljevaju, kaže glas razuma, svi smo se razboljevali kad smo bili mali i to učestalo. Ali, osećanje krivice ima svoj glas i on najčešće progovara kroz komentare vaših najbližih (majka, sestre, tetke) i kaže „jao, pa to dete ti gori!“ ili „vodi ga kod lekara!“ (kao da to nisi već uradila i kao da bi trebalo da odeš kod lekara i tamo ostaneš dok ti ne poprave dete), „siroto, sve mu je modro ispod očiju!“ ili „mora da jede, kako misliš, neće da jede?!“. Vrlo konstruktivno, zlatni bambi za porodičnu podršku! Suprug i ja se gledamo bespomoćno, a on se oseća jednako krivim kao i ja i hteo bi da se ta situacija reši odmah.
Odeš opet kod lekara. Imaš hiljadu pitanja, ali imaju i oni.
Da li je dete izgubilo u težini? Da li je napredovalo u poslednjih nedelju dana? Pa stvarno ne merim dete svakih nedelju dana, čini mi se da je napredovalo. Koliko beba treba da napreduje za nedelju dana i šta ako sada izgubi na težini, hoće li joj to ugroziti napredak? Da li onda treba duplo više da napreduje, da nadoknadi gubitak?
Dođe mi da se naljutim i sve ih pošaljem do đavola, ali suviše sam dobro vaspitana za tako nešto. I zatičem sebe kako obećavam sebi da moje dete neće biti toliko vaspitano da se ustručava da svima kaže da gledaju svoja posla, da se sklone ako ne mogu ništa da pomognu i da ćute, ako nemaju ništa pametno da predlože. Kad počneš da govoriš sine, majka će te naučiti da kažeš kako se osećaš, šta misliš i šta želiš i da slušaš svoj unutrašnji glas…
A onda ga gledam i deluje mii iscrpljeno i preslišavam se koliko je napredovao od merenja do merenja i pokušavam da izračunam na osnovu toga koliko beba treba da napreduje i preznojavam se u pokušaju da mu dam još malo mleka, ili bar vode, u strahu da ne dehidrira.
I kad situacija prođe, a dete vidno živne i počne da jede (i da napreduje), vidim da to i nije bila neka drama i da bi sve bilo mnogo normalnije i lakše da nije osećanja krivice. Barem kad bi izostao onaj deo tereta koji ti drugi svaljuju na leđa, baš onda kad se ne osećaš kao najstabilnija osoba na svetu.
Zdrav razum me upozorava da to ne mogu da očekujem i da mi je bolje da što je moguće više odbacim sva očekivanja i da slušam samo svoj unutrašnji glas – baš onako kako želim da moje dete nauči da ga sluša i prati. I shvatam šta može da znači ono što često čujem od majki starije dece – da su uz svoju decu mnogo naučile i da su rasle zajedno sa njima.