U porodilištu sam tražila da mi pre izlaska pokažu kako da okupam bebu
Poslednjeg jutra pred odlazak su me pozvali u salon za kupanje. Tamo imaju duboku sudoperu sa dugačkom česmom nalik kuhinjskoj. Patronažnica je držala bebu samouvereno i obrtala je kao novčić dok su meni klecale noge koje jako dugo nisu ni hodale. Pokušala sam da zapamtim hronologiju poteza, ali sam samo buljila u bebino golo telo koje prvi put vidim razmotano. Pa ova naša beba je roze, pomislila sam. Vide se i kapilari.
Jedino što sam zapamtila je da se prvo beba sapunja, a zatim ispira… što sam već umela da pretpostavim. Sledilo je brisanje, utapkavanje, premazivanje i oblačenje. Bila je januarska zima i poledica, slojevito oblačenje i vriska. Ne voli da se oblači, primećujem. Neće biti fashion bloggerka. Meh.
Dušica, naša patronažna vila, po dogovoru nas je posetila tog dana kada smo izlazili iz porodilišta. Malo detaljniji kurs ovaj put je održan u našem kupatilu. Kao moderan bračni par koji voli skladan i diskretan dizajn, u stan smo pri useljenju uveli protočni bojler. Sećam se kako sam kao mala udarala glavom o zarđali bojler, kako su me roditelji opominjali da ga obavezno isključim pre nego što krenem da se kupam… da me ne udari struja… ili još gore, zašto ga nisam ponovo uključila nakon kupanja. Čitave porodice su se tih godina razilazile zbog bojlera. A protočni… šta da vam kažem… zgrade su stare i nadograđene, cevi trule, pritisak nikakav… voda teče samo kao vruća ili kao hladna. Kupanje u lavabou već naginje ka propasti. Kupili smo gumene bokale i nalili miks vode sa adekvatnom temperaturom. Dušica ju je opet izvrtela, mi smo posmatrali čin sa umerenom pažnjom u nadi da će ovaj drugi bolje zapamtiti detalje. Ja sam i dalje bila fokusirana na izgled naše odmotane bebe… kako je mršava i sitna, kao mokro mače. Beba je na moje iznenađenje hrabro podnosila nalivanje vode sve preko glave i očiju.
Za svaki slučaj sam pogledala još 50 YouTube tutorijala za kupanje kako naše tako i strane bebe. Kao i sva do sada i ova uputstva su podeljena u 12 koraka do pravilno okupane bebe… kako držite levu ruku, podlakticu, nadlakticu, a kako desnu, pod kojim uglom je glava, a pod kojim guza…
Kad se beba uobličila, pa još nakon par meseci, kad je već nogama počela da šutira četkice za zube… sa česme smo je prebacili u korito. Opet uglovi, merenja, nagibi… Ona se stresala od uzbuđenja, uvek na ivici da zaplače, trzala rukama i nogama kada bismo je spustili na naslon. Pevali smo glasno i razdragano, ali se u glasovima mogla osetiti trema. Volela je roze bokal koji joj posipa nekakvu mokru svežinu preko tela. Pazili smo na upalu ušiju kod beba i zaobilazili školjke… dok nisam primetila da njoj posle plakanja, suze uđu u uši i napune ih do vrha. Mesecima smo joj prali uši suzama. 🙁
Ja sam skandinavski opredeljena za nešto svežiju temperaturu dok je muž tradicionalista, voli da je šuri da se ne prehladi.
Sada, kada ima 9 meseci… i dalje ne voli da se skida, stenje i otima se… pokušava da skoči sa podloge. Kada je razgaćimo obuzme je radost i počinjemo da igramo jurke. Ona se glasno smeje i vrišti kao da već pretpostavlja da je golotinja sramota. Kupa se sedeći u koritu… nema više uglova, bućka nogama i pipka balončiće. Pokušava da popije vodu, oblizuje se. Brisanje… onako… mora tu dosta da se peva i skiči kako bismo stigli do svih nabora. A oblačenje… nema više strpljenja ni za šta. Ni za pesmicu, ni za imitaciju… ni za poješću ti nogice. Hajde samo da sačuvamo živote i da zakopčamo bar pola drikera dok su sve pidžame sa šlicom u korpi za prljav veš.
Kada se primiri od šoka usled oblačenja, za koji još uvek ne znam da li ostaje zacrtan u psihologiji u odraslom dobu… ja je njuškam i izdišem… koža joj je meka, kosa pufnasta. Češljam je kao da ima srednjovekovnu periku a ne šest tankih nakostrešenih dlaka. Ona trlja oči… spava joj se.