Bebe rastu jako brzo – menjaju vam se pred očima i svakog dana se desi nešto novo.
Ako se desi da ne vidite svoje dete nekoliko dana, čini vam se da je poraslo i promenilo se kad ga vidite. Osim što vam se ne čini, jer jeste poraslo i promenilo se. Danas može nešto što do juče nije moglo – da se podigne dok leži na stomaku, skoro kao u onoj joga-pozi „kobra“ i da posmatra svet oko sebe sa pobedničkim osmehom nekoga ko je osvojio novu perspektivu. Već sutra moći će da sedne, a prekosutra će prohodati i morate dobro da pazite da vam neki momenat ne promakne.
Stalno razmišljam o tome kako je bebi sve novo. Ne znam da li je njena duša nova, ali sigurna sam da jeste ovo malo telo puno duha koji stalno ispituje i isprobava svoje mogućnosti manevrisanja. I one stalno postaju sve bolje. Na pitanje kada beba sme da sedi medicinski odgovori su – sa oko šest meseci. Ipak, verujem da je i to individualno, kao i sve drugo i da dete ne treba ni forsirati, ni obeshrabrivati – ako pokušava da sedi, u nekom trenutku će uspeti, ako ne pokušava, ne treba je učiti.
Beba se razvija prilično kao i svako drugo mladunče sisara.
Da li ste nekada posmatrali mačiće? Prvo sisaju i spavaju, dok im se ne otvore okice. A onda počinju da gledaju oko sebe, dok im nožice jačaju i omogućavaju im da krenu u oprezno istraživanje okoline (i oprobavanje manevrisanja). Da li ste znali da mačići prohodaju unatraške? Zato što su im prednje šape jače i stabilnije i kad pokušaju da se kreću, lakše im je da se odgurnu i krenu unazad. I to traje neko vreme, dok ne shvate kako da krenu napred. Da li ste znali da bebe koje puze, takođe prvo krenu u rikverc, baš kao mačići? I onda gledaju oko sebe, ne shvatajući zašto se od njih udaljava ono što su htele da dosegnu. Lepo vidite kako im rade „točkići“ u glavi i kako shvataju prostor, kretanje i manevar. Okreću se i povremeno proveravajući pravac, puze unazad, dok ne stignu do fotelje, a onda se okrenu i usprave držeći se za nameštaj ili samo dohvate ono zbog čega su krenule u akciju.
Pa kada se zapitam kada beba sme da sedi, čini mi se da je ovo „sme“ višak u rečenici. Beba sme sve ono što može, a vi imate privilegiju da to posmatrate iz prvog reda i da je hrabrite i radujete se sa njom u njenim otkrićima. Tek rođena beba ima refleks sisanja i hvatanja. Kad vam nešto dočepa i stegne svojom ručicom (pramen kose), zaprepastite koliko ga čvrsto drži i koliko je teško otvoriti joj pesnicu. Nakon refleksa, dolaze otkrića. Hvatanje prstića na nogama. Okretanje i kotrljanje, podizanje u „kobra“ položaj. Padanje sa sredine bračnog kreveta, gde ste je spustili pre dva minuta. Ne možete da shvatite kako se stvorila na podu, jer juče nije umela da se kotrlja, ali danas ima novo otkriće!
Zamislite da svakog dana u životu otkrijete nešto novo! Ma pokušajte samo da se setite kako ste se osećali kad ste bili mali i kad ste jedva čekali da se ujutru probudite, jer je svaki dan donosio uzbuđenja i otkrića! Da li se sećate toga? Kad ste bili novi i kad je svet za vas bio nov? I kad je to uopšte prestalo da bude avantura i postalo napor ili navika? Zašto smo toliko žurili da odrastemo? Da li je u nama bila tako jaka ta sila, koja tera bebe i mačiće da puze, kotrljaju se,sede, hodaju, trče, skaču?
Kad beba osvoji sedenje, osvojila je nov pogled na svet – ima širu i bolju perspektivu i može da gleda svet gotovo pravo u lice. Barem onaj svet koji je u ravni njenog pogleda. Verovatno zato mali svet tako žudi da poraste – da bi osvojio višu i širu perspektivu i da bi bio ravan velikom svetu. Aspekt kad kao pripadnik velikog sveta imaš tu privilegiju da posmatraš mali svet, možeš da vidiš i osetiš taj osvajački trijumf i da se setiš zašto je život uzbudljiv i vredan življenja.