Rađa li se u jednom naponu novorođenče Mama ili je to proces koji traje?
Neonska svetla porodilišta, graške znoja na čelu, poslednji napon, plač i konačno – rađanje jednog deteta i rađanje jedne majke. Vreme staje, čuju se fanfare, poje anđeoski hor i ti znaš da to je taj momenat. STOP. Zaustavi traku, premotaj unazad i ajmo ispočetka! Jer nije sve baš tako kao na filmu…
Istina! Sa dolaskom tih tri i kusur kila čoveka zaista dođe i neka nova ti. Ali reći ću ti nešto – Majka se ne u tom jednom trenutku. To ti je, sestro slatka, pravi porod, sa kontrakcijama, sa naponima u kojima celo svoje biće usmeriš na taj jedan momenat. A taj momenat u svom konačnom obliku zapravo nikada ne dođe. Ili zapravo dolazi. Iznova i iznova, svaki put drugačiji. No…
Nikada nisam spadala pod ,,majčinski tip’’ osobe. Znate one žene što ceo život maštaju o trenutku kada će prigrliti svoje dete. Materica mi nije zatitrala ali baš ni na jedno bebeće gugutanje niti ijedan dečji osmeh koje sam sretala do te 29. godine. Gledala sam ih milo, znala da ih želim jednog dana, ali od istinskog materinskog poriva bila sam miljama daleko.
Kad sam se i, zapravo, kako sam se rađala ja kao Majka?
Nije to bio trenutak kada sam ugledala onaj crveni znak jednakosti na testu, koji, kunem vam se namignuo mi je i rekao ,,Ovo? Ovo je tvoja jednačina sreće. Sabirala si i množila 29 godina i evo konačnog rešenja. Eto tvog konačnog rezultata!’’ Bila sam srećna, uzbuđena, zbunjena, ali nije tu još bila Majka. Bio je tu devojčurak koji se sprema, a to ni ne zna, za najteži posao na svetu.
Zagrlila sam se tad sa čovekom s kojim tu jednačinu reših. Držali smo se i ćutali. Srećni. Zbunjeni. Ushićeni. Ali nigde poja anđeoskih horova. Nigde zvuka fanfara. Osluškujem, ali ič!
Krenule su tada mentalne kontrakcije.
Momenat prvog napona s kojim sam počela da se rađam kao Majka desio se baš onog trena kada sam na crno belom monitoru videla tačkicu smeštenu tu negde u mojoj utrobi. Nije ni to bio trenutak opšteg blaženstva, ni tad nisam čula poj anđeoskog hora niti zvuke fanfara, nije krenula suza radosnica. Nakon nekoliko zabrinutih ,,Hmm’’ i ,,Uh’’ i dugog ćutanja doktorke dok je po mom stomaku šetala ultrazvučnim aparatom, da bi konačno izgovorila ,,Sve je u redu! Evo žumančane kese (klimam glavom kao da znam šta je žumančana kesa i zašto je važna). Čestitam, trudni ste!’’ krenula je suza čistog straha i panike. Sedela sam u kolima ispred ordinacije i ja, neko ko teško pušta tu slanu vodicu napolje, plakala kao kiša. Krenula je polako da se rađa Majka. A rađanje mora da se malo natopi suzama.
I tad sebe prvi put pogledah sa izrazom čuđenja i pitanja ,,Šta ti je ženo, što si poludela?’’ Mentalne kontrakcije se nastaviše…
Sledeći napon – prva komunikacija kroz zategnutu kožu mog 5-mesečnog stomaka. Neko sam ko pamti kao zlatna ribica, ali taj momenat ostaje urezan u mozak u slonovskom maniru. Ipak ni tada ništa od hora… Ali bilo je širom razrogačenih očiju, mog nekontrolisanog kikota i ruke u kojoj se rađao jedan Tata i koja sa tačke komunikacije više nije mrdala te večeri.
A onda na pragu sedmog meseca prve kontrakcije, ali ovaj put ne mentalne. Probudila sam se sa zgrčenim stomakom i bolom što je ščepao i ne popušta. Strah i novi napon u rađanju ove Majke od kog je krvnički zabolela glava i koji nije popustio ni kada je doktorka rekla ,,Sve je ok. Bićeš u redu. Beba je DOBRO.’’ A zatim tri nedelje strogog mirovanja i napregnutog osluškivanja i analiziranja svakog signala koji telo šalje. Cokće ona druga ja, džangriza mrzovoljna i nervozna i širi ruke gledajući me kao dete što je nekontrolisano potrčalo ka ulici: ,,Rekoh ti ja da vikend putovanje do Kopaonika na početku trećeg trimestra nije dobra ideja. Rekoh ja!’’ Mentalne kontrakcije se nastaviše…
Misliš možda da se poj anđeoskih horova oglasio kada su mi nju stavili na grudi prvi put. Cvrc, ništa, brale! Gledala je novorođenče Majka svoje novorođenče kćerku (ej, KĆERKA!), baš kao čudo, kao nešto nenadano što ju je, eto, odjednom zadesilo i ostavilo širom otvorenih usta, paralisanu u potpunoj nemogućnosti da odreaguje. Kao da je nije čekala 9 meseci.
,,Hoćete da poljubite bebu, pa da je nosimo’’ reče babica. A ja kao vojnik, po komandi cmoknuh tu glavu što staje na dlan i pustih iz naručja.
Opet gledam sebe, ovaj put već ozbiljno iznervirana, sa pitanjem ,,Pa dobro, ženo, šta je s tobom? Saberi se! Evo stiglo rešenje tvoje jednačine. Gde je hor, gde su fanfare?’’
Dođosmo kući, uslediše nove mentalne kontrakcije, novi naponi, suze i smeh često tako usko stisnuti rame uz rame da ne znaš gde se završava jedno, a počinje drugo, muke postporođajnog perioda kada dolaziš sebi i telesno i emotivno i mentalno, samo još uvek ne znaš kakvoj sebi, jer ona stara sigurno više nisi. Jesi, ali i nisi, jer kliknulo je nešto u tebi. Ej, pa da – rađanje Majke se nastavlja, uz podočnjake, bolne grudi, bolna leđa, bolnu glavu, rane fizičke i stvarne, neispavanost, polusvesnost, poluprisutnost, hipersenzibilnost, super plačljivost, giga dramatičnost. Tu si sa svojim malim čovekom od tri kile i kusur, jednačina sreće rešena, a anđeoski hor i zvuk fanfara bi verovatno šutnula u tur kad bi se i oglasili.
Ali prođe i to bunilo, dođe ti sebi staroj, a novoj, odmotavaju se tako dani, gleda te ona druga ti vrlo često u čudu, ali češće sa nekim blaženim osmejkom i rečenicom na ustima ,,Gledaj je, a rekla je nikad neće (ovo ili ono)… Gledaj je, podetinjila je skroz! Gledaj je, pa nikad ovako nije bila zaljubljena, kao šiparica, kao tinejdžerka! Ko si ti, osobo?’’ I iznenađuješ tu staru Jelu iz dana u dan, pa malo aplaudiraš i ponosno joj klimaš glavom, pa s vremena na vreme ćušneš onako ,,vaspitno’’. I nastavljaš da analiziraš i analiziraš i analiziraš i ana…
Šta kad se formula proširi i desi novi znak jednakosti?
Da, onda se desio drugi put. Još jedan znak jednakosti da proširi jednačinu i učini je neoborivom. E sad je tu pred njim jedna druga žena, Majka ,,koja zna SVE!’’
,,Ma idi begaj, znaš li stvarno?’’ pita opet ona dosadna ja što me secira kao žabu na eksperimentalnom stolu.
Ali, eto ispostavi se da je u pravu, jer brzo shvataš da ništa ne znaš. Ponovo mentalne kontrakcije i hiljadu i jedno pitanje koje se sada vrti oko teme ,,Dvoje. Majka dvoje dece’’. Hiljadu i jedna predstava o tome šta stiže. Ni jedno jedino ,,Zašto?’’, ali hiljadu i jedno ,,Kako?’’ Pretvorila si se sva u jedan hodajući znak pitanja. Čitaš literature, guglaš manijakalno, tražiš super tačnu formulu i nekoga ko će ti dati rešenje za ,,pokidala si kao keva dvoje dece!’’, ali već unapred znaš da ga naći nećeš, jer ako si šta naučila do sada to je da nema te magične teoreme koja je prokljuvila tu famoznu nauku – Roditeljstvo. Ipak i dalje tražiš.
Voliš to novo biće u sebi, ovaj put to jasno osećaš, gotovo te guši u grlu ta emocija, ali tu je taj znak pitanja u glavi koji ne popušta.
A onda fast forward i stiže i On, tvoj sin (ej, SIN!) i eto vas u tom ružičastom balončiću od tri dana, sami i samo vi bitni pod neonskim svetlima porodilišta. I sve je ok, i sve je kako treba.
A onda dolazite kući, puca tvoj mehurić samopouzdanja. Probušila ga ona druga ja, garant, pa me gleda kako se koprcam ko izvrnuta buba zlatica ne znajući šta me je snašlo. Stoji pred tobom tvoja devojčica očiju punih suza sa najtužnijim pogledom ikada, jer ,,kakvo je to malo vrištavo biće koje se sad uvija uz NJENU mamu?’’ I sanjariš o magiji koja bi te klonirala da te u tom trenutku oboje imaju 100%. A 100%, sestro, nedostižno kao kometa!
I hop – eto još jednog napona u rađanju tebe kao Majke u nekom novom ruhu. Novorođenče Majka – all over again!
I prolaze dani u kojima ona druga ti gleda u čudu taj podijum za igru i ponavlja u neverici ,,Pa, Jelo, ti si stvarno Majka. Imaš dvoje dece, ženo! Jesi li svesna uopšte?’’ I dolaze dani kada te pita ,,Šta radiš to? Znaš li uopšte da budeš Majka?’’, pa te pod mikroskopom iznova secira kao onu mučenu žabu. Ali, hvala nebesima, dolaze i dani kad ti kaže ,,Pa ti si potpuni car! Još troje da rodiš!’’
I kažem ti – rađaš se tako ti stara, a nova iznova i iznova, mada ruku na srce kontrakcije slabe, a naponi su sve lakši. Samo nigde zvuka anđeoskog hora niti fanfara, majku mu!
I da ti kažem – shvatiš u jednom trenutku da od anđeoskog hora zapravo nema ništa, da su fanfare zarđale i bačene u neki prašnjavi ćošak. Priča ti je to za male devojčice. Neko je hteo da te prevari i oduzme ono ključno u celoj priči o rađanju novorođenčeta Majke. Ono opipljivo, meko, što miriše na mleko, što zna da boli, što ostavlja i gorak i sladak ukus pod nepcima, što te testira i vuče na ivicu kada misliš da si došla do kraja snage, strpljenja, ljubavi, da bi kada virneš preko nje shvatila da ivica ne postoji, da granice nema, da se širiš i rasteš u toj ulozi iz trena u tren, iz dana u dan, iz napona u napon, iz mentalne kontrakcije u mentalnu kontrakciju…