Ishrana bebe od 4 meseca kao ultimativni test mamećih živaca
Verovatno ti je, dragi roditelju, već postalo jasno da se život sa bebom sastoji iz malih i velikih faza koje prolazite sa pojasom za spasavanjem u vidu nade ovaploćene u rečenicu ,,Proći će’’. Jedna od faza koja se sastoji iz mini faza jeste i ,,ishrana beba od 4 meseca’’ iliti uvođenje nemlečne ishrane. Kao da dojenje nije bilo izazov samo po sebi, sad te snađe i ovo. Kakav god vam bio start ili razrada ove teme, znaj da kroz fazu ,,Bjaaaak’’ koje izaziva i sami pogled na tvoje kulinarsko umetničko delo moraš pre ili kasnije proći.
Na početku svih početaka
Sećam se scene. U poseti smo kod sestre mog muža. Nedavno su postali roditelji jednog Nikole. Nikola sada ima 6 meseci. U toku je njegovo hranjenje. Mama spremila kašicu, lepu, fino izblendanu, svi neophodni nutritijenti su tu. Akcija kreće. Mama sela ispred čeda svog, ponavlja ,,Njam, njam’’ 57. put tokom prvog minuta ovog svojevrsnog poduhvata čekajući u niskom startu da se ta mala usta odškrinu, pa da veštinom znanom samo hraniteljkama ubaci kašičicu dragocenog kašastog sadržaja. Tata za to vreme priča viceve, glumi klovna, glumi kucu, glumi avion, izvodi stand up komediju – Sandra Silađev da mu se divi. Ujak (moj muž) se pozicionirao iznad svih njih i drvenom varjačom drlja po lamperiji plafona, sve sa ciljem da mali Nikola bacajući pogled na gore otvori usta. Dobro je, ide, uspevaju! Čedo je nahranjeno! Članovi tima čestitaju jedan drugom, ljube se, tapšu po ramenima i taru znoj sa čela. Ja u šoku upijam ove scene, memorišem i stavljam u folder ,,Nikada neću..”
10 godina nakon ovog događaja postala sam i ja mama. Ishrana beba od 4 meseca stiže kao novi roditeljski zadatak. Sačekala sam do petog meseca, do tad iščitala priručnike i vodiče kroz uvođenje nemlečne ishrane našim malim sisarima i odlučila, to je to – to je taj momenat. Haj’mo, kćero, vreme je da probaš prave gurmanluke. Mućkam pirinčanu kašicu, duvam da se ohladi, probam, probam, probam, ne verujući sopstvenim čulima. Muž daje konačnu presudu ,,Dobro je, nije vruće. Taman. Ajmo!’’ Pali kameru telefona, jer ovaj istorijski momenat početka prehranjivanja potomka se mora ovekovečiti. Vazduh treperi od uzbuđenja, nestrpljenja, iščekivanja, očekivanja, nade… Pile nas gleda u čudu. Prinosim kašičicu, napetost raste, prestajemo da dišemo. Pile otvara usta, guta prvi zalogaj iiii… Mmmmm, ovo leeeepo! Daj, daj! Spuca dete punu činiju kašice, gotovo što ne omazasmo ’lebom ostatke da i to dokrajči. Roditelji kliču, grle se, raduju. Pucali bi kroz prozor, ali alo, nismo u ’90-im.
I krećemo polako. Kukuruz, proso, kinoa, učimo nove reči, učimo nove kulinarske zakone, istražujemo ukuse, i mi i ona. Prvo gluten free, onda gluten be. Pa idemo dalje, šargarepa, krompir (ooo, sviđa joj se krompir, mamino dete), tikvica, bundeva, njam, njam. Meso? Može i meso! Voće? Daj, daj! Njam, njam! I samo organsko, moliću! Prevrću se marketi, rafovi, pijace. Samo organsko, ništa GMO. Šalju se kuriri, izaslanici, izviđači. Pohitajte, pohitajte, prevrnite po Beograda, samo organsko! Stižu paketi preko grane, šverc-komerc iz Republike Srpske, jer – samo organsko! Ima Facebook stranica, prodaje samo organsko! Može, naručuj! Stiže paket. Eto ga i drugi. Hrani se čedo ko princeza, ko kraljica, ko Kleopatra! Ja bih dokusurila ostatke, ali ostataka posle nje nema, ljubi je majka.
Hoćemo da probamo da gnječimo, a ne da blendamo? Može i tako! Hoćemo prstićima da jedemo. Hoćemoooo! Može slaninica. Kako ne, draga majko! Odvaja šnite prstićima, trpa u usta, njam, njam. Dete uzmi ’leba, pozliće ti! Ne haje, samo ,,njam, njam’’.
Dolaze prijatelji i rodbina sa svih krajeva sveta da se čude čudu neviđenom – dete koje jede! Dete koje jede ko odrastao čovek. I samo ,,njam, njam, njam.’
Misija ,,ishrana bebe od 4 meseca’’ štiklirana kao uspešna!
Koji smo carevi od roditelja! Naravno da uspeh pripisujemo isključivo sebi, naravno da sa gordošću u glasu prepričavamo šta je i koliko pojela tog dana zabezeknutim facama drugih roditelja malih izbirača kojima je sve ,,Bjaaaaak!’’ Prštimo od samopouzdanja i okrećemo se s nestrpljenjem oko sebe i pogledom ,,dobro gde je više ta diploma za najjače roditelje ikad?’’
Kad ono…
Kad ono, napunilo čedo dve i po godine i odjednom počelo da se mršti na sve što se iznese pred taj mali nos. ,,Bjaaaaaak!’’ postade omiljena reč. Neće ovo, neće ono, neće, neće. Kaže nisam gladna. Pa, bar probaj, dete drago! Kako znaš da je bjak?
Zna ona, ne mora ni da pogleda.
Aha, tako ćemo, znači? Dobro, nema problema, nećeš da jedeš ono što ti spremam, e nećeš ni jesti.
Lepo ćeš gladna ti meni u krevet.
Ja tebi da titram?
Ti meni da izvoljevaš?
E nećeš majci! Neću te ja juriti kašikom po stanu!
Ili jedi ili doviđenja!
Nema drugo, to ti je što ti je! Ako ne jedeš za ručak, to ti je isto za večeru, pazi ti nje..
Trtlja keva, a zna i sama da priča u prazno, da će pokleknuti posle prvog sata nejedenja čeda svog.
I evo, već sutradan uzima kašiku, juri po kući, podmićuje, obećava, moli… Sprema jedno jelo, sprema drugo jelo, secka, hrani, pušta crtane filmove. Sve za tri zalogaja. Pretvara se u sve na šta je coktala po restoranima i tuđim kućama. To je ta hraniteljka u nama. Muškarac možda jeste bio onaj što je lovio vepra i donosio ga u pećinu, ali ti si ta koja je vepra spremala tim malim ustima. Ti si ta kojoj je govorilo ,,njam, njam’’. I kako sad misliš, dete drago, nećeš vepra?
Karma is a bitch!
Priča broj dva
I nije karmi bilo dosta što mi je milo za drago vratila preko starijeg čeda, nego evo je sela mlađem na rame i huška ga protiv kašica. Tačno je vidim kako mu šapuće ,,Ma neeee, šta će ti to? To ti je smor! Sika, prijatelju, drži se ti sike, ja kad ti kažem!
A ovaj joj veruje ko rodu najrođenijem, pa kašiku gleda ko smrtnog neprijatelja, na kašice se gadi, usta ne otvara, a kad i tutnem neki zalogajčić celim bićem se pretvori u jedno ,,Bjaaaaaak!’’
Dojenje je u avanturi sa čedom broj dva krenulo tako dobro da je vrlo brzo postala prava uživancija i za mene i za njega. Tolika uživancija da vidim da je se neće tako lako odreći. A i ja sam jednom prilikom, kako skočiše temperature napolju, pa sam počela šporet da gledam ko crnog đavla, izjavila ,,Jaaao, ovo dojenje je keva! Najradije bih ga isključivo dojila dve godine!’’ A nisam naivna znala da čedo sluša i upija i da će odlučiti da mi želju ispuni.
Dođe još jednom vreme za avanturu zvanu ,,ishrana beba od 4 meseca’’ s tim što sam ovaj put 4 zamenila sa 6.
Negde malo pre njegovih punih 6 meseci života odlučismo da je vreme da krenemo sa nemlečnom ishranom. Ponovo uzbuđenje u vazduhu, ali povedeni iskustvom sa starijim čedom muški roditelj i ja smo ovaj put u krajnjoj opuštenciji pristupili proceduri. Uključena je kamera telefona, jer treba ovekovečiti i ovaj momenat, ali već znamo kako to ide – pile otvara usta i sa oduševljenjem eliminiše kašicu.
Ali, ne lezi vraže. Muški potomak gleda kašičicu kao potpuno strano telo, nije mu jasno šta hoćemo s njom. Na prvi kus pravi najzgroženiju facu koju je svet video, zatvori usta, tj. zapečati ih i demonstrativno odbi svaki pokušaj daljeg hranjenja.
Ju, šta je ovo? Češemo se muški roditelj i ja po glavi. Kako ovo? I tu kreće prava mala agonija. Mislila si da si potpuno kul mama, draga Jelo, da se nećeš nervirati? Tja!
Stižu priče o sličnim iskustvima, utehe da će proći, da će početi da žvaće kad-tad, a ja zamišljam neku uvrnutu scenu kako dojim dete od pet godina. Lepo ti dotrči do mene, primakne hoklicu, sedne pored i kaže ,,Mama, njam njam!’’, a ja vadim grud svoj i tu se budim u ’ladnom znoju!
Ček, ček, neću se tako lako predati. Ajmo što ređe kaše. Ajmo gušće. Blendaj, blendaj, blendaj dušu da joj dezintegrišeš, možda će tako hteti. Ajd’ probam malo slatke bundeve. Ajd’ pirinač i kukuruz. Ajd’ sa mojim mlekom. Ajd’ sa adaptiranim. Ma, kakvi! Prestolonaslednik vrti glavom negodujući, ciči, vrišti, pljuje. Gleda mene s kašikom, a vidi dve dojke.
Ajd’ ti, tata, probaj. Ti bar nisi asocijacija na mleko grudi mojih. Vidi uze dva zalogaja. Treći pljunu niz bradu. Četvrtom nije dao kročiti u odaju tih malih usta.
Hukćem, puhćem, za glavu se hvatam. Dojku dajem, a smišljam nove strategije. Trajalo je dve nedelje. Batalih, nije mu tajming, pravimo pauzu.
I evo, ljudi moji, danas nakon dve nedelje apstinencije od kašike napravismo mali korak za čovečanstvo, ali veliki za kuću Jakšića. Mlađani naslednik pojede 50g kašice od bundeve. Bilo ju je svuda – po plafonu, po parketu, po peleni, po ušima, po kosi, mojoj, njegovoj, ali, čoveče bre, bilo ju je i u tim malim bezubim ustima! I to uz osmeh njegov, a radost moju. I ko kaže da sitnice ne čine dan!
A sutra, u nove pobede, s novom nadom da ćemo za koji mesec žvakati slaninicu uz ,,Njam, njam, njam’’!