Odakle da počnem. Od početka vremena i ljudi.
Bile su pećine, očevi su jurišali na vepra, majke su dojile decu. Nešto kasnije francuska revolucija, pa industrijska, Tesle i Ajnštajni, čovek na Mesecu, Seks i grad na HBO – TV revolucija, robotika, mobilni telefoni, klik klik klik, sve na klik.
Evo 2019, na Evroviziji se ne zna više ko je čovek, a ko hologram. O olimpijskoj svečanosti otvaranja da i ne pričam… I Pentagon je u zbunu.
A ja sedim na trošnoj klupi u neimarskom parku i dojim. Svučem rukav, otkopčam brushalter, nagnem dojku i podoj. Beba cucla, vuče, grokće. Ispred trči vepar, za na vatru za večeru, niko da ga uhvati, svi iz sela su tu… i mladi i stari… onako poluzainteresovani, siti su od prethodnog ručka.
Moj dojeći početak je bio ovakav.
Usled nedovoljne informisanosti i opšteg psihofizičkog stanja u trudnoći, tema dojenja mi je bila strana. Bebu smo dobili putem IVF, moja logika je nalagala da nakon hormonske terapije neću smeti da dojim. Takođe sam bila na terapiji fraxiparinom. Pred porođaj sam dobila proverenu informaciju da ipak smem da dojim. Opet sam mislila da ja nisam taj materijal. Ne delujem sebi kao mlečno carstvo, ako me razumete. Sedela sam jednom na predavanju o dojenju… slušala o kolostrumu, mastitisu… ništa nisam zapamtila. Žene su zapisivale u svoje notese i postavljale bezbroj pitanja, a ja sam se preslišavala gde na putu do kuće mogu da kupim krofnu.
Eto me u porodilištu, eto i vruće kiflice pored mene.
Sreća je da je posle carskog reza moje telo toliko oronulo da ne znam ni za kakve druge nedaće. Da li će da sisa ili neće, da li je kolostrum ili nije… da li će da bude gondola na Kališu… vratite mi telo pa ćemo sve ostalo.
Stavili su moju toplu kiflu pored mene, ona se nekako konektovala na moj doj. Ja sam posle spinalne anestezije 24 sata potpuno nepokretna. Vidim joj samo teme, znam da je tu i osećam štipkanje. Ahahaha, smejem se u sebi. Kakvo je ovo štene? Srkne ona tu ta dva svoja srka koja je toliko omame da odmah zaspi. Kaže sestra doći ćemo u 12 pa u 3 pa u 6. Que? Jel možemo trojku da preskočimo da mamica malo dremne, tad najviše deluje injekcija protiv bolova. Dajte joj vi to što dajete bebama, mleko u prahu, malo leba i paštete… tu sam ja ako zatreba… Treći dan posle porođaja, mogu da se rotiram, boli telo, sve boli, svaki treptaj, svaki uzdah. Beba nastavlja da srče, ja i dalje ne verujem. Muž već kupio adaptirano mleko, čeka nas kad stignemo kući. Eto je sestra, dobra vila, nosi moju zvončicu sisarku na podoj. Pitam sestru: Izvinite, šta je to podoj? To je kad beba sisa. E, hvala, jasno, samo ime kaže. He, he. Izvinite ja sam milenijal, znate. Zvončica nešto se mršti, kme, kme. Priđe sestra… Sad ćemo malo masažu. Konačno! Pomislila sam. Neko da me izmasira. Noge mlohave, trup utrnuo, vrat ukočen. Kad dobra vila sestra mila, krene da mi masira dojke. Isuse Marijo Bogorodice. Ko ne zna, to je kao da ste se u 20. veku vratili sa ratišta sa nekoliko prostrelnih rana, probudili ste se iz kome, tražite sestri morfij da biste se vratili u komu, a ona uzme da vam masira prostrelu ranu, svom snagom, Nadalovom levicom. Ja plačem, grizem zube, guram sestru, ali jača je. Moje mlitave ruke se njišu kao visoka trava u toploj bari. Pobedila je. Pohvalila mi je anatomski oblik bradavica. To me je vrlo malo utešilo. Ugasila je svetlo i izašla. Nastavila sam da plačem.
Vratili smo se iz porodilišta.
Beba sisa, ali opet… da li sisa. Kako da znam. Zovem Dušicu. Dušica je u gradu kao Jack Bauer u seriji 24. Nema te atomske bombe koju ona ne može da predupredi. Kad je Dušica u kadru, znate da je apsolutno sve u redu. Krene Dušica da masira, još jače i još stručnije. Sad plačem bez jecanja. Nema iznenađenja, znam šta me čeka. Znam da sam u sigurnim rukama (bukvalno rukama). Sve se to razradilo, fabrika radi punom parom. Alpski pašnjaci mirišu, krave na suncu igraju kolo.
Taj prvi mesec je: Šta se dešava? Da li je dan ili noć? Jel sisa? Ne znam. Zakačila se, ali ne znam da li sad vuče. Pojačaj dojenje. Na dva sata. Na sat. Dobila je 16 miligrama za 1 sat, a treba 17. Sisaj sisaj vuci. Zaspala je. Trljaj joj noge. Budi se bebo, sisaaaaaj. Budi seeee!
Prva kontrola posle mesec dana. Nije dovoljno napredovala. Fale tu grami. Pojačajte dojenje. Pojačajte hranu, čorbe dosta, paprikaš, jaje, meso, teletina. No problemo.
Ja se tovim, hranim bebu, ona štipka, srče, pa povraća, zašto si povraćala? Pita doktorka: da li bljucka ili povraća? Ne znaaaaaamL. Da li se izmuzaš? Izmuzaj se. Hmmmm. Sećam se sa predavanja tog izraza. Kako ću ja to? Pozajmila je drugarica pumpicu. Sa sve adapterom i on/off dugmetom. Ima i menjač za brzine. Razgolitila sam torzo, razmotala kablove, privezala se na struju i počela. Izvinite majke i super majke, ali ne mogu ja to. Sa sve škripom i vakuumom i kap po kap pogača. Nemam ja vremena za to i sve mi je bizarno. Pribegla sam ručnom izmuzavanju i odmah se osetila kao Venera, a ne kao laboratorijska zečica. Prska po trosedu, po daljinskom, po ogledalima i tastaturama… ali sam čovek.
Navršen drugi mesec, kontrola… beba super. Kažu nastavite ovako. Beba 4 meseca, lakše se diše. Dojenje nije više projekat, kolokvijum, nema skripti… beba počela da me gleda u oči dok sisa. Mogu da joj pričam kako sam provela dan. Sisa u prirodi, na klupi, u kafani, na plaži.
Peti i šesti mesec, počela je da se igra dok sisa.
Mazi me po licu, mazim ja nju, grebe me, čačka ogrlicu, vrti se, šutira nogama. Mleko nadolazi. Nadolaženje. Još jedna nova reč za mene. Reka je nadošla do bedema. Mleko je nadošlo. Tuferi su tu da upiju. Nisam znala za to. Nikad nije bila reklama na TV za tufere za dojke. Izmuzam se, grejem izmuženo mleko. Muž lizne da proba da li je vruće. Naši smo. Beba me gleda sa više razumevanja. Veća je, lakše se namestim. Konačno zna da sam ja ta koja provajduje. Noću spava tako što sisa. I kada je 38 stepeni. Kada probam da se iskradem, platim na ćupriji. Neka je malo samo, da dremnem. I tako šest meseci. Danas je napunila šest meseci. Kiflica moja sisarka.
Kažu da nema lepšeg osećaja od bebe kada sisa. Možda, ali od trećeg meseca. Ipak je to u početku kao da kažete: Nema lepšeg osećaja od polaganja ispita, a niste se spremali niti valjano naspavali. Opet, možda… ali meni je ipak najlepši osećaj kada beba spava… pa joj se zgužva obraz, pa okrene glavu na drugu stranu, kao možda je tako udobnije… ja padnem u nesvest. Mljacka u snu. Kad se probudi, ona se protegne kao čovek. Ljudi, je li to normalno, kao pravcati odrastao čovek!