Da li je moguće razmaziti bebu?
Naučnici tvrde da je nemoguće razmaziti bebu u prvoj godini života i meni to savršeno odgovara.
Kao veliki ljubitelj (ne i poznavalac) naučnih dostignuća, teorema i paralelnih svemira drago mi je da je moja beba rođena u doba pamučnih, nepromočivih pelena i minerala koji sasvim prirodno fizički prave zaštitu od sunca. Još više mi je drago što je rođena u vremenu kada je teorija da bebu možete razmaziti ako uvek reagujete na njen plač, zastarela kao moje Kenzo espadrile kojima otpada utkani đon.
Šta se u narodu smatra pod razmaženošću bebe? Ako reaguješ na plač, navići će se i kasnije će u životu uvek plakanjem koristiti slabosti roditelja i dobijati… kolač pre večere? Tromog medu od pliša? Još jedan bezbrojni krug na ljuljašci? iPhone? Dva iPhona? Patike koje još uvek ne postoje koliko su retke?
Ako je nosim u rukama, dugo će uživati u nošenju, možda i do treće godine. Nosi nosi nosi… danju, noću, noću, danju. Strogo ne sme da se nosi ako ima osip od vrućine kod beba.
Ako je naviknem da sisa za utehu… uvek će tražiti da sisa.
Ako ne spava u krevecu… dugo će spavati sa roditeljima u krevetu… I do pete, šeste godine.
Ako joj stalno priređujemo zabavu… uvek i sve će joj biti dosadno. Treba dete da bude i samo sa svojim mislima.
Za početak, i za kraj, uplakanu bebu da ostavim da plače, ne mogu. Sa naukom i bez nje, bole uši, srce i duša. Ruke mi se same dižu, naginjem se… opet bez razmišljanja i kontrole, telo se samo pokreće, uzimam, gledam, pričam, ljubim, mazim, češkam, pevam… razmažavam.
Moja beba plakati neće.
O nošenju u rukama. Možemo reći da su se bebe razmazile još u stomaku, naviknute na ljuljuškanje, toplotu, fluidnu kretnju, skučen, a mekan prostor. Nikakve ruke i noge je nisu razmazile, već biologija, još iz doba praroditeljke iz Lepenskog Vira. Zašto bi jedno malo biće više volelo da bude prepušteno bezgraničnom hladnom, tvrdom prostoru… na vetrometini, na golim balkanskim visoravnima… košava sa Dunava… kad je ovde u naručju čeka mekanost, kao tek nadošlo toplo testo, ljudski stomak i ruke… Aca pekara… pa još ljuljuška, njiše se kao spori vodeni krevet… i sluša utrobu, tiho varenje i plućnu maramicu kako se uspinje i sleže u ritmu muzike za ples. Eto, kažite vi meni ko je ovde lud?
O sisanju iz utehe… imam samo hvale. Puno vitamina i oligo vitamina i raznih drugih vitamina i antitela i enzima. Trošni sveti gral koji je Indijana Džons izabrao i izlečio svog tatka koga su upucali Nemci. Metak je sam ispao, rana se isprala i saveznici su slavili pobedu.
O nespavanju u krevecu. Probali krevetac. Neće. Opet probali. Opet neće. Probali veliki bračni krevet. Hoće. Dva i dva su četiri.
O zabavi. A kako vi reagujete na dosadu? Plače vam se. Čekate u redu u pošti… radi samo jedna kasa u marketu. Neko vas pita “Da li mogu ja pre Vas, imam samo pileća prsa i ratluk”. Vi ih pustite i kajete se. Kad krenu reklame na TV… jedan jogurt, drugi jogurt, mama, tata, porodica, astal. Margarin. Pa voda, devojka naginje flašicu, žmuri, neće da je gleda. Zaboravili ste šta ste gledali, zaboravili ste ko ste i odakle ste i ko su vaši bližnji. Od dosade. Opet, na granici ka solunskoj regiji. Četrdeset stepeni. Druga kolona se pomera, a vaša ide unazad. Ili autoput Zagreb – Beograd. Noću. Od putokaza do putokaza. Jel ovo ono… drvo? Što je blizu Srbije? Šta je Srbija? – dobijam kao odgovor. Ja sam moju bebu sa velikom lakoćom i kristalno bistrog uma razmazila. Čujemo se opet kroz koju godinu.