Da li smo dovoljno sigurne da je beba zdrava i bezbedna ako nismo sa njom?
Za neke žene je porodiljsko odsustvo luksuz koji sebi ne mogu da dozvole i pravo koje ne mogu da ostvare, jer same sebe zapošljavaju i vraćaju se poslu još dok su u bolnici posle porođaja, ili rade pod uslovima u kojima se ne pita za prava, nego se čuva posao. Na ovaj ili onaj način, čuvanje posla ispada važnije nego čuvanje beba – i niko te ne pita kako se osećaš zbog toga. Verovatno imam sreće što spadam u ovu prvu kategoriju, u kojoj se nalaze žene koje grade karijeru, ekonomsku nezavisnost i društvenu odgovornost, ali gde sam tu ja kao majka, to je ono što često pitam samu sebe – i druge žene koje su u sličnom položaju.
Žene mojih godina, mlade mame usred vrtloga obaveza i odgovornosti, sreću se sa imperativom prioriteta, a naša osećanja nikada nisu na prvom mestu. Koga briga kako se ja osećam što ne mogu da provodim sa svojim detetom čitav dan, čak ni do njegove prve godine, da učestvujem posvećeno u njegovom odrastanju, da budem prisutna? Sama sam birala svoj životni put i donosila odluke i ne žalim se. Samo želim da vam kažem kako se osećam, da bi mlade mame koje se osećaju kao ja znale da nisu same i da ne treba da se stide svojih osećanja i da se kaju zbog svojih izbora.
Čuvanje beba je celodnevni posao, koji najčešće obavljaju majke, ali “uskaču” i svi ostali – očevi, bake, dadilje, pa zatim vaspitačice i učiteljice. I kad pođu u školu, prvenci se još uvek više čuvaju, nego što se obrazuju, a svakoj majci je najvažnije da joj je dete bezbedno i zadovoljno, ko god ga čuvao. I ni jedna majka nije sigurna da je dete dovoljno bezbedno i zadovoljno, ako ona nije uz njega. I majke koje provode veći deo dana sa svojom decom, brinu kad im deca nisu pred očima, kad ih ostavljaju u vrtićima i dnevnim boravcima.
Slušala sam i čitala o tome kako se mame osećaju kad su odvojene od dece i čini mi se da ta bol ima organski uzrok – vezanost za dete je telesna, nagonska, primitivna i snažna. Potreba mame da zaštiti svoje mladunče, jednaka je zaštitničkom instinktu svake ženke koja čuva svoje mladunce u jazbini ili gnezdu. Osim što mame u životinjskom svetu ne poznaju teskobu, anksioznost i osećanje krivice što idu da love i sakupljaju hranu za sebe i mladunčad.
Zaposlene majke ljudske vrste svakodnevno se suočavaju sa teskobnim osećanjima i stalno prevazilaze osećanje krivice, kad još požele i da imaju malo vremena samo za sebe. Svaki trenutak koji ne provode sa svojim detetom je vreme ukradeno od deteta – uskraćivanje prisustva, ljubavi i nežnosti. Naravno da ne mogu lako da izbacim iz glave takve misli, iako sam dovoljno razumna da se setim da tako funkcioniše organizacija života i da je moja beba zdrava, u sigurnim rukama, zbrinuta i zadovoljna. Ne mogu, a da se ne zapitam da li je to najbolje rešenje? Dete ne zna da je za nešto uskraćeno, to je samo moj trip. Da li ja volim svoju bebu manje predano i odgovorno, zato što veći deo svog vremena provodim radeći? Naravno da to nije istina, ali krivica grize kao crv kroz jabuku, a moja ljubav i nežnost imaju potrebu da grle, nose i ljuljaju, iako mi sve govori da su tu na delu hormoni, kojima treba par godina da se vrate na normalu. Valjda ti hormoni i služe tome – da održavaju taj telesni, organski osećaj povezanosti između mame i bebe.
Zato je mamama toliko teško da čuvanje beba povere nekome – ne radi se o tome da nemaju poverenja u bake, dadilje, medicinske sestre i vaspitačice u vrtićima, nego o potrebi da svoju bebu drže blizu svog srca. Radim to svakog dana, držim svoju bebu, grlim je i ljubim, igram se sa njom, upijam je svakim atomom svog bića, gledam je kako spava i gutam knedle i brišem suze. Nedostaje mi moje dete svakog dana, iako ga svakog dana gledam i držim i volim.
Puno puta sam čula da je materinstvo proces odvajanja, koji započne rađanjem, ali to nije dovoljno utešno, iako je savršeno logično.
Mladim mamama su potrebne veštine kojima nas niko ne uči – najlakše je steći osećaj za bebu i savladati veštine prepoznavanja i servisiranja njenih potreba. Ono drugo za šta nas niko nije pripremao je mnogo teže – zadržati osećaj za zahteve realnosti i prihvatiti ih bez gorčine, anksioznosti, bespomoćnosti. Izboriti se svakog dana sa grižom savesti, sa sumnjom u sebe i svoje odluke i životne izbore. To moramo da naučimo same. Ja učim svakog dana i želim da to podelim sa ostalim mamama, učenicama neumitne svakodnevice. Nismo same, samo se često tako osećamo. I nismo napustile svoju decu, zato što nismo domaćice, ili nemamo porodiljska bolovanja. Mi smo savremene žene i snalazimo se najbolje što umemo. Dajemo sve od sebe – samo nam se često čini da to nije dovoljno.