,,Kako da beba prespava noć?’’ i priča o savetima koje nisam tražila.
Postoje oko nas ta mitska stvorenja poslata od strane univerzuma da nas prate po svetu, zaviruju u kolevke, cokću nam nad glavama, pružaju kapice, benkice, kremice, sujeverja, ,,tako to treba’’ rečenice, tražene i netražene savete i čuvaju decu od nas… roditelja! Ovo je priča o mom susretu s njima.
- Uh, to je od grčeva!
- Krenuli zubići 100%
- Koja je nedelja? Sigurno je skok u razvoju!
- Ma, vidiš da je vreme blesavo, bebe su meteoropate.
- Ma, nešto ga muči! (ma, šta kažeš?!).
I ostale roditeljske utehe.
Tekst iznad sam nedavno objavila na svom Instagram profilu i tražila od mama da nastave niz. Kada sam pomenula roditeljske utehe imala sam na umu rečenice koje sam sama sebi izgovarala u prvim nedeljama dešifrovanja svog drugog čeda. U tom trenutku osvestila sam sve te očajničke pokušaje nas dvoje novopečenih roditelja u sagi broj dva da naučimo nemušti jezik i razumemo zašto evo već drugi sat kmeči, zašto je već treći dan nervozno, zašto već četvrtu noć ne spava, zašto, zašto, zašto… Sa sapatničkim osmejkom gledala sam samu sebe u tim mentalnim naporima da konačno prokljuvim u kom grmu čuči uputstvo za upotrebu tog malog čoveka.
Ali odgovori mama na Instagramu su mi osvestili jednu drugu stranu i podsetili na iste doživljaje koje sam imala sa prvim detetom.
Masovno su navodile reči utehe koje nisu tražile, savete za koje nisu pitale i sugestije koje im nisu potrebne, aman! Ako si novopečena mama sigurno znaš o čemu pričam, jer nemoguće je da te u tvom svežem roditeljskom stažu nije bar jednom neka potpuno random osoba izbacila iz takta rečenicom ,,Vidi gura ruke u usta, gladan ti je, majko!’’
Pravilo: mitska bića stižu kada si najmanje raspoložen za njih
Vizualizuj sledeću scenu.
Dva mlada roditelja nakon tri meseca učenja ove teške veštine puni samopouzdanja odlučuju da je došao trenutak da sebi i svetu dokažu kako su super kul, opušteni i kako savršeno vladaju situacijom (situacija = beba) i pošto im se odlazak na letovanje ipak čini kao preveliki zalogaj, odlaze u Vrnjačku banju na produženi vikend. Sve su savršeno isplanirali – četiri dana šetnje po parkovima, pijuckanja kafa sa pogledom na zelenilo, ručkovi koje će im drugi spremati, večeri uz seriju i hladno pivce koje će podeliti i konačno dobijen odgovor na pitanje ,,kako da beba prespava noć?’’
ALI, njihov zamotuljak radosti, njihova slatka mala devojčica, beba koju ,,čoveče, moramo da probudimo za podoj!’’ je imala drugačije planove za ta četiri dana. Naravno, pretpostavljaš, planove potpuno suprotne onima koje su imali roditelji. Da ne dužim priču, kafu smo mogli da pijemo samo s nogu tokom besomučnih šetnji, jer jedino tako je htela da spava, ručkove smo jeli na smenu – jedno ne jede, već proždire obrok, dok drugo nuna, cupka, nosa vrišteću slatkicu. Hodali smo po toj Vrnjačkoj banji kao dva zombija, a uveče bismo samo popadali od umora dok bi pivce ostalo tužno polu-popijeno. Odgovor na pitanje ,,kako da beba prespava noć?’’ ostade u oblasti naučne fantastike.
Šta se desilo našem malom čedovištu nismo ustanovili ni pored svih poarovskih ispitivanja, propitivanja i preispitivanja ta četiri dana, niti se utešili ijednom roditeljskom samoutehom sem prostom činjenicom da imamo bebu!
Vizualizuj sada sledeće.
Scena #1: Dva roditelja u očajničkim pokušajima da uspavaju čedo odlučuju da sednu na poslepodnevno sunce pored fontane nadajući se da će toplota i šum vode doneti san na te uporno budne oke. U prvoj sekundi sprovođenja plana iznebuha, poput deus ex machina, pojavljuje se jedna seda ženska glava koja tako u etar baca rečenicu ,,Bež’te sa sunca, izgoreće vam to dete!’’
Scena #2: Smiraj dana, beba u marami za nošenje, majka je mazi po glavi, jer i pored ugodnog nunanja u ovoj tehnici uspavljivanja čedo odbija da spava. Ponovo nepitana glava, onako u prolazu kao dete kada grudvom snega krišom gađa autobus u pokretu, baca svoju rečenicu ,,Stavi joj kapu, nazepće!’’ I dok se ti opasuljiš i potražiš vlasnika te rečenice, on je već iščezao u masi poput duha. Hajde, reci, ko ne bi u tom trenutku pomislio da su zaista u pitanju neka mitska bića koja šalje univerzum da nas prate po svetu i čuvaju bebe od nas roditelja!
Scena #3: Dva novopečena roditelja čekaju u redu da kupe večeru koju će takođe pojesti s nogu i dok tako bezbrižno čavrljaju, većajući ko će koji sastojak ubaciti u svoju pljesku, vihor donosi reči ,,Pa, mama, guram ruke u usta, gladna sam ti!’’ Mama preneražena. ,,Ma je l’ to čedo progovorilo sa tri meseca?’’ kad ono novo mitsko biće, ovaj put otelotvoreno u sredovečnu ženu, stoji tu pored i s očima punim brige sa zrelim vapajem na usnama poziva majku da pogleda to izgladnelo jadno dete. Ok, nije imala vapaj na usnama, preterah, ali kapiraš već…
I ne dolaze ti netraženi saveti samo od bakica i sredovečnih žena, nemoj imati predrasude. Znali su da ih izgovore i prodavci u lokalnoj pekari, i dede na stanici, i druge mlade mame, i tetke, i strine…
Mama koja je na prve ovakve situacije reagovala ljubaznim smeškom i klimanjem glave, ponekad i instiktivnim trzajem da proveri da li je zaista upozorenje na mestu, da li je stvarno napravila pogrešne korake u igrici ,,biti roditelj’’, posle određenog vremena dobija facijalis na svaku izjavu, seva očima poput antičkog božanstva i nemojte se zabezeknuti ako je čujete da je opsovala nešto u bradu.
Mama je već na ivici živaca od neuspevanja da dešifruje svoje dete.
Mama je umorna, neispavana, možda i anksiozna, možda blago depresivna.
Mama je nesigurna, zabrinuta i u njenoj glavi se roji hiljadu i jedna misao da sve radi pogrešno, da će upropastiti sopstveno dete, da ne zna, da se ne snalazi, da je miljama daleko od super kul opuštene ,,keve’’ koja sve konce drži u rukama.
Mamu svaka ta izjava pogađa ko strelica, jer mama je u tim prvim mesecima ranjiva kao nikad u životu.
Odakle stižu i ko na misiju posla ta mitska bića?
Iz ove perspektive, sa tri godine distance od ,,Vrnjačka banja’’ trilera, sa drugim detetom u naručju i svim onim ogorčenim mamama koje su mi pisale na Instagramu ne mogu, a da se dobrodušno ne nasmešim na sve te situacije, jer sada deluju tako bezazleno, tako trivijalno. SADA.
Ne mogu i da se ne upitam šta je to sa tim kolektivnim strahom da će novopečeni roditelj upropastiti svoje dete? Otkud u društvu, u kom smo odavno počeli međusobno da se ignorišemo, taj poriv da se po pitanju roditeljstva ,,bez blama’’, bez ijedne kočnice umeša, prestane da ignoriše i uzme bebu iz tvog naručja (figurativno govoreći) i pokaže kako se to radi.
Čitala sam nedavno o jednom afričkom plemenu u kom dete gotovo i da nije dete svojih roditelja, već se smatra detetom zajednice, što je još bitnije ODGOVORNOŠĆU zajednice. Pa tako ako se beba unervozi u naručju roditelja, bez ikakvog pitanja neko iz plemena će je uzeti (ovde već ne pričamo figurativno) da ga umiri. Ukoliko roditelj upotrebi vaspitnu metodu koju pleme ne odobrava, dete će mu ponovo uzeti iz naručja (ok, imamo i mi to, zove se Socijalna služba). Beba u roku od sat vremena mora da dođe u kontakt sa 20 osoba, pa tako šeta iz naručja u naručje upoznajući već u prvim danima svog života druge dodire, druge mirise i druge glasove sem dodira, mirisa i glasa svojih roditelja. Kukavci crni, pa naviknućete ga na ruke!
Kažu da su deca u tom plemenu mirna, spokojna, retko plaču, dobro spavaju, odlično napreduju i postaju vrlo rano samostalna. Jasna mi je ideja vodilja ovog plemena i moram priznati da mi deluje logična, u neku ruku utopična. Zamisli, celo društvo se istinski BRINE o tvom detetu!
Da nije i u nama negde ugrađen genetski kod ovog afričkog plemena? Možda stvari zaista tako i treba da funkcionišu? Možda blagodet i svetla budućnost našeg potomstva STVARNO JESTE stvar cele zajednice? Možda je to taj poriv koji goni onu bakicu da ti natukne kapu detetu na glavu?
Bilo kako bilo, daleko smo mi od afričkog plemena, dobronamernih i ,,dobronamernih’’ saveta slučajnih prolaznika će uvek biti, draga mama. Na tebi je da ljubazno klimneš glavom, nasmešiš se ako ti nije puno teško i nastaviš po svom, jer ako sam šta naučila za ove skromne tri godine roditeljskog staža jeste sledeće:
Sve i da još uvek ne uspevaš da dešifruješ svoje čedo, veruj mi, o veruj da ga niko ne poznaje bolje od vas dvoje koji ste ga stvorili. A sa tim ubeđenjem rađa se samopouzdanje kojim ćeš isijavati i zbog kog se mitska bića više neće ni pojavljivati na tvojoj roditeljskoj pozornici. Ali, budi oprezna i pazi da u svom novostečenom samopouzdanju i sama ne morfuješ u jedno od njih. Seti se da se reč podrške daleko bolje lepi za srce i um od dobronamernog ili ,,dobronamernog’’ saveta. Budi češće podrška, a ne glas razuma ili (nedajbože) deus ex machina!