Boja očiju kod beba i maštanje jedne mame
Iako su se moje želje za vreme trudnoće uglavnom svodile na kratku molitvu „samo neka bude sve u redu“, ponekad se jesam pitala na koga će dete ličiti. I razmišljala sam o tome kako bih volela da „pokupi“ sve najlepše i najbolje od svakoga od nas, bilo da je dečak ili devojčica. Da ima oči na mene, osmeh na tatu… Zabavljala sam se tim mislima i pomalo sam ih se stidela, kao da sastavljam foto-robot svog budućeg deteta, kao da sam suviše uobražena, pa se pribojavam da dete neće dovoljno ličiti na mene, ili kao da sam razmažena, pa mislim da može da se naruči dete koje izgleda onako kako će se meni najviše sviđati.
Nevina je to zabava bila, znam, ali ipak se završavala kratkom molitvom „samo neka bude sve u redu“ sa dodatkom „neka bude svoja osoba, ne mora uopšte da liči na nas“.
Ipak, jedva sam čekala da vidim oči svog deteta i pitala sam se da li će biti plave ili zelene, ili nekim čudom tamne, mada sam čula da se boja očiju kod beba menja, da sve imaju plave ili modrikaste oči na rođenju, a da tek kasnije dobiju svoju pravu boju. Kao i da je tamna boja „jača“, pa ako jedan roditelj ima plave oči, a drugi tamne, veće su šanse da beba nasledi tamne.
Male su šanse da beba dva svetlooka roditelja ima tamne oči, kao i da beba tamnookih roditelja ima svetle. Međutim, poznajem dvoje roditelja kestenjastih očiju, čiji sin ima nebo plave oči – kakve ima njegov deda (mamin otac), ali nadala sam se da moja beba neće biti neki takav izuzetan primer i da je barem garantovano da će imati svetle oči, jer smo oboje svetlooki. Ispalo je da su zelene, kao moje! I odmah su bile zelene i imale su vrlo pronicljiv pogled, šta god se pričalo o neusredsređenom fokusu novorođenčeta i nesposobnosti da jasno vidi. Kako god se menjala boja očiju kod beba, oči mog sina su istrajno zelene i umeju da svetlucaju i ljutito i nestašno i srećno i radoznalo i pronicljivo – on je mala osoba, čija se raspoloženja i stanja odražavaju u celom njegovom telu, a posebno na licu i u pogledu.
Rekli su mi da liči na mene, rekli su mi da liči na oca– svi vide nešto u tom malom izražajnom licu. A ono svakog dana postaje sve izražajnije, ima sve prepoznatljivije grimase i izraze i često razmišljam o tvrdnjama da dete uči da se smeje i izražava osećanja posmatrajući i imitirajući odrasle, ali kad vidim svoj kez na tom malom licu, sigurna sam da je to genetika, a ne oponašanje.
U razgovoru sa mladim mamama saznala sam svašta o toj genetici.
„Kad je vidim da se onako ukopa i malo pogne glavu i namršti se, kao da je rešena da spoji nebo i zemlju, a uz to mi još i moja majka kaže, jao, ista ti, a onda obično doda sa trijumfalnim izrazom u očima, ima boga, ima pravde, načisto se smrznem.“ To mi je poverila prijateljica – njena trogodišnja devojčica ume da bude najtvrdoglavije stvorenje na svetu koje je pri tom ubeđeno da je kraljica sveta i da svi moraju da se pokoravaju, a njena majka kaže da je ona sama bila ista takva (a da je takva i sada). Pa lepo – u deci možemo da vidimo svoje najbolje i svoje najgore osobine i kompleksnu kombinaciju najboljih i najgorih osobina nas samih, kao i ostalih članova porodice. Jer, oni ne nasleđuju samo naše fizičke karakteristike i osobine ličnosti, nego i naših roditelja i ostalih članova porodice.
Sviđalo se to nama ili ne, genetskim putevima umeju da do naše dece stignu osobine naših predaka. Radoznala sam da vidim koje će nasleđe ovaj mali čovek razviti i pokazati. Razdragana sam kad u njemu prepoznam neke svoje osobine i kad se iskezi široko i dobrodušno kao njegov tata i nadam se da ću uspeti da ne izgovaram rečenice kao što su „na koga li je tako tvrdoglav?“ ili „pitaj TVOG sina“ … Moja mantra sada je „Sine, budi svoj, budi svoj, budi svoj…“