Koliko obroka treba da ima beba od 10 meseci? A kada je druga po redu?
Pisala sam vam jednom prilikom o svakom „Nikad!“ koje rekoh pa porekoh u svom kratkom roditeljstkom stažu. Bili su to junaci koji padoše već u prvih godinu i po dana mog roditeljovanja. A da vidite tek koliko njih život izgubi sa dolaskom drugog deteta!
Dakle, prođe dve i po godine kako nosim titulu Majka kada na svet donesoh još jedan zamotuljak radosti. Svog sina Sergeja. U startu su stvari bile drugačije, jer – je l’ te – sad sam iskusna. Ili ne baš?
Ono što sa samopouzdanjem u ovom slučaju ide jeste i veća doza opuštenosti. Tolika doza da sam morala da povedem jedan ozbiljan razgovor sa samom sobom. Ništa nije vredeo…
Očekivanja u prvim danima
Elem, kada je Anika trebalo da dođe na ovaj svet, bila sam pravi štreber koji je iščitao svaki online članak i pogledao svaki YouTube video koji mu je pod strelicu miša došao, a tiče se priprema za dolazak bebe, prvog kupanja, nege pupka, povijanja, mackanja, češljanja, temenjače, grčeva, prvog dolaska patronaže itd… Nabavila sam svu potrebnu aparaturu mesec dana ranije, čak i više od potrebnog za „nedajbože“ situacije.
E kako stvari stoje sa dolaskom druge bebe mahom govori i baš ta situacija sa dolaskom patronaže.
Izašla iz porodilišta nasmejana, opuštena, oporavljena, sigurna u sebe, sa duplom dozom „mamećeg mozga“. Zaboravila novi telefon u porodilištu, nastupila prava mala drama oko pronalaska istog, završena srećnim ponovnim susretom. Al’ hajd’ telefon, nego sam zaboravila na još što-šta kada je beba u pitanju…
Elem, došla patronažna sestra u svoj najavljeni obilazak drugorotke.
„Dobar dan!“ – „Dobar dan!“
„Mogu li pogledati otpusnu listu iz porodilišta?“
„Da, naravno!“
Ali otpusne liste nema. Izbijaju graške znoja po čelu. Nervoza lupa po slepoočnicama. Da li sam realno izgubila jedan od najvažnijih papira u svom životu trenutno???
Ok, nema frke, naći ću, pa ću joj poslati da pogleda.
„Hoćemo li da pogledamo pupčić?“
„Da, da, naravno!“
„Vidim treba i nosić da mu se pročisti. Dajte mi fiziološki rastvor, sterilnu
gazu i jod ili nešto drugo za sterilisanje.“
Suprug i ja krećemo da se sudaramo po stanu…
Nema! Nema baš ništa od traženog.
Sad me obliva ’ladan znoj sramote. Suprug trči u obližnju apoteku po sve navedeno. Patronažna sestra se smeška sapatnički, sedi, čeka, srkuće kafu. Pokušavam da vodim „small talk“. Ne ide baš, previše sam besna na sebe.
Kaže „Ma, dobro, dešava se.“ Hehe, kiselo se smejem. Zemljo, lepo da se otvoriš da me progutaš.
Dođe čovek sa rekvizitima. Huh, dobro, ajde idemo… Popravni sledi.
„Hoćemo da okupamo bebu?“
„Ma znamo mi to, ali ajde, može da se podsetimo.“
„Važi, donesite mi bokal tople vode.“
Tražim bokal 15 min. (emoji koji se lupa po čelu)
Ode patronažna sestra verovatno se krsteći usput i mrmljajući kako svako danas rađa decu.
Mi ostadosmo posuti hladnim tušem otrežnjenja da ne kidamo baš u ulozi roditelja ovaj put. Sedoh tada da obavim razgovor sa samom sobom.
Stvar je u tome što sam celoj priči pristupila kao da sve znam, pa sam na tehnikalije poput sterilne gaze, fiziološkog rastvora i bokala potpuno zaboravila. Jer, to vam je Jela! (emoji koji se lupa po čelu, again!)
Sutradan presvlačimo našeg malog princa, dobri smo, smejemo se, vratili se u kolosek, kad odjednom muž uzvikuje: „Gde je pupak, je*ote?!“
Gle stvarno! Nema pupka tamo gde bi trebalo da stoji bar još nedelju dana.
Gospode bože, otkinuli smo ga, gorećemo u paklu!
Nađosmo ga na podu, ispao iz pelene. Kad?! Kako?! ZAŠTO?!?! Panika u svom izvornom obliku, u glavi već neke budibogsnama slike, suprug i ja na pijedestalu najgorih roditelja ikad.
Zovem Halo bebu, panično joj pričam šta se desilo. U isto vreme muž zove patronažnu sestru, panično joj priča šta se desilo. Oba odgovora su ista:
„Nema potrebe za panikom gospodine/gospođo. Važno je da ne krvari, kao što kažete. Prosto je ranije otpao. Redovno čistite, sterilišite, strilna gaza svaki put.“
Dobro je, sad imamo sve to, hehehe (kiseli smeh). Patronažna sestra će sutra doći i da pogleda kako stvari stoje.
Epilog priče – pupak prosto otpao ranije nego što je uobičajeno. Aniki je otpao tek posle 2 nedelje, otud prvobitni šok.
Ok, defintiivno treba da se presaberemo, draga Jelena.
Kako stvari stoje kasnije?
Sa dolaskom drugog deteta biće zapravo aktuelna dva osećanja koja se međusobno prepliću, sudaraju, šutiraju u cevanicu i guraju na podijumu mozga.
Jedno je: „Gospode bože dragi, SVE SAM ZABORAVILA!!!“
Drugo je: „Ma, opuštenoooo.“
Sreća za ovo prvo postoje oni pomenuti priručnici, YouTube snimci i ljudi na jedan klik koji ti mogu odgovoriti na svako pitanje. Stvar je u tome što je mene to prvo vrlo brzo napustilo i vrlo brzo ovladalo ovo drugo za koje zapravo nema leka. I to će biti tako kako je sveta i veka i roditelja.
Dođe drugo dete i roditelj „popusti uzde“
Evo recimo pitanje koliko obroka treba da ima beba od 10 meseci? Odgovor ne znam, jer ovaj moj jede i sisa po sopstvenom nahođenju.
Sa Anikom je uvođenje nemlečne ishrane bilo sprovedeno po tačno propisanim propisima. Vojnički smo se pridržavali reda i rasporeda uvođenja namirnica, obroka, izbacivanja podoja. Tačno da nas neko uzme kao primer i s ponosom smesti među korice nekog priričnika za ovu temu.
Sa Sergejom su stvari išle dosta spontanije. Recimo, slaninicu je probao sam, slučajno je zgrabiviši iz mog tanjira. Ne sećam se ni koliko je imao tačno. Belance mu je uvedeno pre prve godine. Probao je nedavno i bobičasto voće. Borovnice i maline. Šta ću, razjelo se dete, samo kidiše na naše tanjire. Kašice i bebeći meni ga odavno ne interesuju. Od one bebe o kojoj sam vam pisala u tekstu o patnji sa uvođenjem nemlečne ishrane nema ni traga ni glasa. Ovo sad ne možeš najesti. Evo juče sa svojih 11 i kusur meseci kod babe jeo sarmu. I tako mu se svidela!
Što se tiče slatkiša, spustila sam granicu sa dve godine na godinu i po, kada mu je i sestra prvi put otkrila čari čokolade (sasvim slučajno, ako se sećate), ali sve nešto mislim da će ovaj mali te nove svetove otkriti i ranije s obzirom na to da ima stariju sestru jako darežljivu po tom pitanju.
Crtani filmovi? Sestra ima svoju dnevnu dozu, pa baci i on pogled. Šta ću, ne mogu mu staviti povez oko očiju.
Nisam više alergična na obitavanje bebe u naručju baba, deda, ujaka, tetaka, komšinica, drugarica… Strah od „navići ćete ga na ruke“ iskorenjen u potpunosti.
Sterilizacija? Šta to beše? Pod mlaz vode i lažu nazad u usta. Nekad samo dunem.
Sugerisanja okoline koja su me sa Anikom toliko nervirala više i ne čujem. Možda ih i nema. Možda kao drugorotka dobiješ neki mehur o koji se odbija sve.
Koliko obroka treba da ima beba od 10 meseci? Ma koliko traži!
Demokratija i sloboda govora zavladala ovom porodicom po svim tačkama reda. Prihvatam to biće kao biće za sebe, unikatno, jedinstveno sa svojim unikatnim i jedinstvenim potrebama. Pa i potrebom da me budi 5 puta u toku noći.
Članke i priručnike sa pravilima „Kako da“ i „Kad da“ više ni ne gledam. Vodim se osnovnim smernicama, tek toliko da se ne desi ponovo epizoda „Patronažna sestra“. Sve ostalo radimo po sopstvenom osećaju. I dojenje, i klopanje, i spavanje, i uspavljivanje, i kupanje, i količinu vremena provedenu napolju. Oslobodila sam se očekivanja okoline, očekivanja knjige, očekivanja same sebe. I uživam!
Roditeljstvo je najprirodnija stvar na svetu. Kad smo stigli da i nju iskomplikujemo? Tu je kao čip ugrađen u mali mozak. Aktiviraće se kad treba, ništa ne brini. Ne treba ti papir da ti kaže kakav roditelj treba da budeš. Imaš to u sebi. I bićeš baš onakav kakav tvom detetu treba. Eto, baš to me je naučio Sergej.
Jedna moja draga prijateljica, inače majka troje dece, je nedavno napisala:
„Sa prvim ne znaš ništa, a želiš da radiš
sve kako treba.
Sa drugim kao sve znaš i kao sve radiš kako treba.
A sa trećim sve znaš, ali ništa ne radiš kako treba.
P.S. Zato i ne delim savete.“
Ne delim ih ni ja. Samo iskustva. Nadam se da vas, ako ništa, bar zasmejavaju. Jer život je previše kratak da ga shvatimo preozbiljno.
Rano roditeljstvo još kraće.