Bebina usta će dugo biti glavna alatka za otkrivanje sveta.
Svet je takav kakav je, pun oštrih ivica, sitnih delova, plastičnih kesa i vlažnih maramica.
Već u porodilištu mi se srdačno isplazila. Odmah je naučila da sisa, mamina pametnica. Po dolasku se sasvim slučajno nasmejala, sanjala je nešto. Nekoliko dana kasnije je prvi put povraćala. Pre nego što smo zvali hitnu pomoć neko nam je objasnio da je bljuckanje kod beba sasvim normalna bebeća aktivnost. Bez ikakve najave i grimase, u sekundi, moje dragoceno, teškim trudom proizvedeno, organsko, bez aditiva, free range mleko završilo je van bebećeg stomaka. Na hrastovom parketu.
Sledeća faza je čekanje bebe da se osmehne. Ne kao slučajna grimasa već kao iskren kez usled očigledne radosti. Ti prvi osmesi su na mute, u tišini toplog doma. Nema zvuka, nema kikotanja… kao riba koja se ruga nespretnom pecarošu.
Evo balavi, uskoro će zubi. Za par meseci. Daj portiklu. Daj šest portikli. Ova je baš ružna. Nema veze… daj.
Jednom je slučajno stavila svoju šaku u usta. Odmah zatim i drugu. Od tada ih nikad više nije izvadila. Jede portiklu i svoju odeću. Voli rukave da jede… sa sve šakama. Voli moje prste… mljac. Najviše posle večere, pred spavanje. Jede i moje rame. I bradu. Jede žirafu i medu Bogdana. Jede podlogu za vežbanje. Vera je još mala, ne puzi. Jede samo ono što joj je na dohvat usta. Tek treba da počne da liže točkove kolica i patike.
Pitala nas je doktorka da li guguče. Ne guguče. Više skiči, rekla bih. Pokušava da izgovori slovo A, namesti usta, ali joj samo ispadne jezik. Za cuclu je virtuoz. Kada bi postojalo takmičenje bila bi prva na ATP listi, na svim podlogama.