Kako se prelazi na viši nivo gerila misije majčinstva
Tri meseca majčinstva… Tek sam počela, a već se osećam kao iskusni gerilac – spremna za borbu u svim uslovima. Maskirana kao poslovna žena, koja drži sve pod kontrolom, doterana, organizovana, efikasna, ja sam zapravo vojnik, marinac, gerilac. Moja misija je borba iz potaje – da ostanem normalna.
Alat čini zanat, stara je majstorska poslovica.
Ali oružje ne čini gerilca – nego spremnost da upotrebi pamet, budnost da iskoristi trenutak, sposobnost da deluje u nepredviđenim okolnostima. Moja obuka traje već tri meseca. Specijalci za to vreme nauče da napadnu, da se sakriju, da prežive – pa, osnovno sam savladala, spremna sam za viši nivo obuke.
Sada već imam iskustvo. Položila sam ispit „Beba od dva meseca“, sad polažem „Beba 3“. Prepoznajem i razlikujem plač gladi, plač bola, plač straha, a beba već komunicira i na druge načine – smeje se, pokazuje radost, ispušta zvuke zadovoljstva, gleda radoznalo. Znam da voli da se kupa, jer maše nožicama i ručicama i pokreće celo telo, pozdravljajući svoj prvi prirodni element – vodu. Žmirka i ima pažljiv izraz lica kad oseti vetar i sunce, pruža ručice i čvrsto hvata moj prst, upija svet svakom svojom ćelijom. Raste i razvija se svakog dana.
Novorođena beba liči na zamotuljak usredsređenosti na to da što glasnije plače (i dovede majku do izbezumljenosti zbog svoje nesposobnosti da je umiri), posle mesec dana postaje slatka i deluje kao da se budi (primećuje svet oko sebe i pokušava da učestvuje), posle dva meseca je još slađa i pravo je mladunče (sa majkom koja postaje sve bolji gerilac), sa tri – liči na osobu. Ima taj pogled u očima, ima svoj lik, iskazuje ličnost i temperament. Vau, rodila sam osobu! Moja beba je svoj čovek, već to mogu da vidim. Zadivljena sam. Beba od dva meseca se iščaurila i u roku od mesec dana postala mali čovek. A ja treba da ostanem osoba i čovek, da sačuvam nerve i zdrav razum, da vodim računa o sebi, da bih tom malom čoveku omogućila da postane veliki.
Moja borba je tek počela i ko zna šta me sve još čeka, ali gerila je avantura – u to ne ulaziš ako nisi malo lud. Ludo motivisan, ludo rešen, ludo hrabar. Mame su heroji, uviđam svakog dana i sve više poštujem žene i ženske izbore i načine – i sve više poštujem sebe.
Tromesečna gerila u pelenama me naučila samopoštovanju i samosvesti.
Lako je povlađivati sebi kad si odgovorna samo za sebe i smatrati to ljubavlju prema sebi. Ali, voleti, poštovati i čuvati sebe kad sa ulogom majke odabereš doživotnu ljubav, odgovornost i brigu za drugo biće, uopšte nije lako.
Za tri meseca sam navikla da budem mama, kao da sam to oduvek bila. Gledam svoju bebu kako raste i menja se i kako reaguje na svet oko sebe – sve joj je novo, svakog časa uči i stiče iskustvo. I ja radim to isto, učim i rastem sa detetom i shvatam šta roditelji zapravo govore, kad kažu kako su mnogo naučili pored svoje dece i od svoje dece. Upoznajući svoje dete, upoznajem sebe kao majku i osobu, otkrivam kapacitete za koje nisam znala da ih imam. Srce mi raste i ta ljubav nadilazi moju gerilsku borbu za san, za malo mira, za stabilnost u paničnim trenucima, za snagu da razumem, iznesem, podnesem, obuhvata i prožima sve u meni i oko mene. Svet je bolji i život ima dublji smisao, sada kad sam mama. Kupujem veće pelene i bolji sam gerilac, posle samo tri meseca. Šta ću sve tek umeti, kad skroz porastem?