Beba od 9 meseci znači ,,potpuni oporavak žene’’, ma šta kažeš?
Nauka kaže da ženi treba onoliko vremena da se oporavi od porođaja koliko je zapravo beba rasla u njoj. Dakle 9 meseci. To onda logično znači da postojanje sintagme ,,beba od 9 meseci’’ u tvom životu znači da si konačno došla sebi, da si konačno ona stara kako fizički, tako i mentalno i emotivno. Grohotom ću se nasmejati.
Istinita priča ide ovako
Ne samo da nisam došla sebi, nego mi se čini da sam krenula hodom unazad. I to bukvalno unazad, nit’ šta vidim, nit’ znam di idem, nit’ sam sigurna da se neću saplesti o sopstvene noge i brzopotezno spustiti pozadinu na tle.
Činjenica jeste da ukoliko ti je prvo dete, a pogotovo drugo, da ne pominjem treće, četvrto, peto, sada već kidaš određene mameće stvari u smislu da savršeno precizno ,,čitaš’’ svaki bebeći plač i bez problema razbijaš kodove u vidu ,,gu-gu, ga-ga, mmmm, kme, kme, du-du, to-to’’ u kombinaciji sa mahanjem ručica i prstićem uperenim u određenom pravcu.
Što se tiče fizičkog aspekta, velike su šanse da si, usled maratonskog dojenja na zahtev čiji se intenzitet ne smanjuje ni evo 9 meseci kasnije, skinula onaj višak kilograma i zapravo otišla u minus, da ne kažem ,,osušila se’’ ko što me malo-malo počasti neka tetka, strina, a vrlo često i rođena majka. Ali ta konstatacija da sam se u fizičkom smislu vratila na staro? Opet ću se grohotom nasmejati.
Pre neki dan sedim na kafi sa drugaricom, takođe majkom dvoje mlađane dece. Sedimo, a svaka masira svoju boljku. Ona svoju u vidu krsta i regije oko bubrega, ja svoju u vidu vratne žile koja se nije ukočila već se skamenila u grču usled svenoćnog nosanja sintagme ,,beba od 9 meseci’’ već noćima unazad. Leđa neću ni da pominjem, sa tom ukočenošću sam se srodila, već nekako dođemo ko rod najrođeniji. Tačno bi mi ta vrsta nelagodnosti sad nedostajala kad bi nestala.
Sedimo, trljamo li trljamo i baš kao što dolikuje dvema staricama pretresamo narodske lekove.
,,Ja juče trljala nekom pomadom, dala mi baba Ruška, al’ nešto nije pomoglo’’.
,,Ma ne, sestro slatka, samo obloga od rakije. U čašicu. Pa niz grlo. Da te malo zageje.’’
Mesec dana pre ove sličice iz života, prisustvovala sam Vipovom danu za mame. Dočekali nas tamo frizeri, šminkeri, nutricionisti, manikir, masaža… Ma, mani me svega, daj tu masažu da progledam malo! Sela, mlado žensko čeljade spusti svoje blagotvorne dlanove i krenu da masira ova napaćena ramena. Masira i cokće, pa uzdiše, pa će na kraju ,,Morate malo obratiti pažnju na rameni deo. Na ivici ste kočenja.’’ Rekoh: ,,Milo moje, ja ti kao pravi adrenalin džanki samo na ivici živim, hehehe (očajnički smeh, fora loša).’’
Dobra vest je da je tu oko devetog meseca počela da raste tzv. baby hair. Čisto da te malo nervira kad se pogledaš u ogledalo.
A šta je s mozgom?
Šta je s mozgom, zaista? Čuli ste za sindrom ,,mamećeg mozga’’ koji počinje sa trudnoćom, a zadržava se duuuugo, dugo nakon porođaja. Nauka kaže da trudnoća utiče na mozak na ćelijskom nivou na načine koje tek počinjemo da shvatamo. Mislim, ja ništa ne shvatam, ali kao nauka je tu počela nešto da shvata. Nadam se de će uskoro da završe taj proces i dođu do nekog rešenja, jer ovako se više živeti ne može.
Evo vam jedna sličica iz života vaše Jele.
Nedavno krenula ja iz kuće, žurim kao i uvek, jer ako si mama da li je moguće da si negde krenula, a da nisi u frci, trci? Elem, u jednoj ruci beba od 9 meseci, u drugoj kolica. Spuštam kolica s desne strane kola da mi ne smetaju dok smestim bebu u sedište. Smeštam bebu sa leve strane automobila i tu zapravo kreće cela problematika. Zašto? Kolica mi nisu na oku! A ono što mi nije na oku u ovoj glavi više ne postoji. Ribica Dori u svoj svojoj slavi! Sedam za volan, proveravam retrovizore da se slučajno u blizini ne nalazi neko komšijsko dete (hvala nebesima ove sive ćelije bar toliko rade), ubacujem u rikverc i u Flojd maniru dajem gas. Sekund kasnije škripa objekta koji se nalazio u mrtvom uglu retrovizora, a koji je upravo završio pod točkovima. KOLICA!
Izlećem i imam šta da vidim. Ne da sam ih pregazila, nego sam im okončala kratkotrajni životni vek u porodici Jakšić jednom za svagda.
,,Šta im je?’’ ,,Sad im nije ništa! Ubila si ih kao zeca, moja Jelena!’’
Reći ću samo da je komšija morao da dođe sa dizalicom da bismo uopšte iščupali kolica zaglavljena između prednjeg branika i točka. Pola komšiluka se sakupilo da prisustvuje predstavi uz ljubopitivo odmahivanje glavom, sapatničko tapšanje po ramenima i ono ,,ma, hajde, dešava se.’’ Kome se, bre, dešava?! Nemo’ da mi oduzimate titulu najpogubljenije među novopečenim majkama!
Treba li da pomenem da sam doživela omanji nervni slom? Ne? Ok.
A da ne pominjem one svakodnevne sitnice u vidu ostavljanja daljinskog u frižideru, stalnu potragu za ključevima, za naočarima, za mobilnim telefonom. Tačno ću da kupim drugi kojim ću da zovem onaj prvi, mada verovatno bih i njega stalno negde gubila. Ok, ništa od te ideje.
I da ne pominjem to što ne mogu da se setim imena restorana u kom smo pravili svadbu ili antibiotika koji smo davali detetu do juče. Ili minijaturni panični napad u trenutku kada me šalteruša ili neki njoj sličan administrativni radnik upita za datume rođenja moje dece. Molim vas, za datume me ne pitajte, jer ne znam ni koji je danas dan, sem kad mi stigne mail ,,Draga Jelo, samo da te podsetimo da u ponedeljak očekujemo tvoj novi tekst.’’ (minijaturni napad panike, jer ponedeljak je možda SUTRA!)
I nije da se hvalim ovom činjenicom, ali – imam sposobnost da zaboravim šta sam krenula da radim u trenutku dok to isto radim.
Ipak, da ne bude sve crno, ovi naučnici koju počinju da shvataju promene na ženinom mozgu tokom porođajnog i postporođajnog perioda kažu da ipak nije sve izgubljeno, jer zapravo mozak se prosto oslobađa nebitnih informacija (poput lokacije ključeva i mobilnog telefona), ali ono što jeste važno – dete, posao, muž (manje više, hehehe) će ti uvek biti na pameti. Amen to that!
Što se oporavka nakon 9 meseci tiče…
Majke ti je lako prepoznati na ulici, jer to ti je ona sa kičmom u obliku znaka pitanja što konstantno trlja rame ili donji deo leđa, pomalo radi neke vežbe istezanja u nadi da će to malo pomoći. To ti je ona što gura napred-nazad kolica u supermarketu u nesvesnom pokušaju da uspava kilo krompira, pola kila šargarepe, pileće belo meso i litar mleka. To ti je ona što se štreca na plač tuđeg deteta misleći da je njeno iako ga uopšte nije povela sa sobom. To ti je ona što halucinira bebin plač dok zbrzava svojih 5 minuta ispod tuša. Ona što proždire obrok iako je niko ne tera, a u kafiću čeka da se kafa ohladi, pa da je popije, jer – navika je čudo. Lažem za ovo poslednje. Bogami, uživam u svakom gutljaju kad mi se pruži prilika da ga susretnem vruća.
Rečenica ,,Šta sam upravo rekla?!’’ može da bude i upozorenje, ali i očajnički vapaj za pomoć.
Emotivni oporavak
Ok, činjenica je da si odavno sišla sa emotivnog rolerkostera, pa više nemaš napade plača (toliko često), ali nešto se u svakoj mami zauvek promeni. Kao da onog trena kada uzmemo svoje dete u ruke i sa njim počnemo i same da rastemo dobijemo i jedan čip ugrađen u grudi koji se zove Empatija. Empatija postaje dominantno osećanje koje nosimo iznad glava kao helijumski balon. I to jedan divan helijumski balon u obliku srca. Jeste da me malo-malo rasplače reklama za pelene ili vodu ili mobilnog operatera, ali u suštini gledano – majčinstvo ti daruje nešto baš lepo kada je aspekt duše u pitanju. Jer Empatija će spasiti svet.
Zato možda i nije loše što se od sindroma ,,mamećeg mozga’’ zapravo nikada ne ,,oporavimo’’. Čini mi se, možda krajnje subjektivno, da sa njim dolazi i jedna vrsta divne odgovornosti skupljena pod zapitanost nad onim ,,Kakav svet ostavljamo svojoj deci’’. A uz odgovornost, nekako logično, stiže i poriv za akcijom. Nije ni čudo šta ključevi, mobilni telefon, naočare za vid i ostalo postaju nebitne stavke.
Da li sam to sad zapravo došla do zaključka da je ,,mameći mozak’’ najbolja stvar koja se dešava ovom svetu? Čini mi se da jesam.
I, moji mameći mozgovi, da završim ovaj tekst u potpuno oprečnom maniru od onog kojim ga počeh – hoćemo li da gradimo jedan ,,ala je lep ovaj svet’’ za budućnost svih beba od 9 meseci?