Beba neće da spava ni u mediteranskoj klimi
21. septembra 2019. otpočelo je naše prvo porodično letovanje u paketu od četvoro. Zapravo, ovo je i prvi put da smo otišli potpuno sami kao porodica na more. Namerno ne pominjem reč ,,odmor’’, jer kako kaže ona internetima poznata, pomalo već izlizana od različitih roditeljskih jezika, izreka: Roditelji ne idu na odmor, roditelji idu da čuvaju decu na drugoj destinaciji. Beba neće da spava ni u mediteranskoj klimi, a neće ni ono starije čedo, pa bih se složila donekle, ali stvar je ipak malo složenije prirode…
Odlučimo, dakle, da ove godine odemo sami na more. Ne, ne – lažem ko psić. Zapravo smo se nadali da će sa nama krenuti još jedan roditeljski par da podelimo ,,muku’’ i čuvanje dece na smenu. Opet lažem ko psić! Zapravo nadali smo se da će odnekud izroniti neki bezdetni par koji po prirodi mnogo voli decu i koji će biti opčinjen idejom da krene sa nama i čuva našu čeljad dok nas dvoje ispijamo Pina Coladu na obali mora. Od te nade ništa. Mada Pina Coladu jesmo ispijali tu i tamo.
Kada je odluka pala i kada je bilo jasno da ipak idemo sami došla je na red agonija potrage za odgovarajućim aranžmanom. Mislila sam da je moj jedini uslov all inclusive, jer šporet nisam želela da vidim ni na slici. Ispostavilo se da je spisak uslova kada putuješ sa decom nešto duži. Čuj ,,nešto’’?!
Molimo letovalište da nije daleko od Srbije. A mesto da nije daleko od aerodroma, što bi se reklo ,,što kraći transfer do smeštaja’’. Molimo prirodni hlad, molimo lepa plaža, ali još bitnije da je u plićaku fini pesak. Plićaka da ima da Anika dobije što veći prostor za trošenje svoje bogom dane energije, ali da ga nije ni previše da možemo i mi smočit ključnu kost. Molimo tuševe tu blizu. Molimo prostranu sobu obavezno s terasom, jer gde da se povučemo mi roditelji kad deca zaspu snom pravednika. Ako može pogled na more da imamo pravi ugođaj. Jes da more kad se jednom dočepamo te terase nećemo videti od mraka, ali nema veze, znamo da je tu. Neka nam miriše i emituje zvuk talasa. Molimo dobru hranu, vruću kafu, hladan koktel (imamo i mi dušu!) Molimo dobar internet za krizne situacije kad treba Pepa Prase, Patrolne šape, Blejz i ekipa da se puste na je’n, dva, tri. Molimo, o molimo igraonicu. Može jedna zatvorena, može jedna otvorena? Može i aqua park. Al’ da voda nije ’ladna, jer onda puj-pike ne važi. Molimo i bazen, onaj do kolena. Opet da voda nije puno ’ladna.
Huh, preznojih se samo pišući ovo!
Elem, naravno da nismo našli mesto koje ispunjava sve gore navedeno, ali Kemer u Turskoj bi izbor na koji pade naš prst i fina suma novca. Al’ kad je bal nek’ je maskenbal ili tako već nešto.
Put avionom prođe dobro iznad svakog očekivanja. Beban doduše potpuno omašio tajminge za spavanje koje mu mi roditelji upisasmo u agendu, al’ dobro sad. Aniki samo daj da nešto gricka i na konju smo.
Transfer do smeštaja – fina vožnja bez glavobolje. Smeštaj bombonica. Obradovasmo se kupatilu ko domu svom. Tolika mu je i kvadratura manje-više. Zapikao je svako svoj krevet. Anika kaže spavaće sama. Ne verujem joj ništa.
Trknusmo i do plaže da ošmekamo situaciju, ali s mislima o večeri.
Gladni ko vukovi krenusmo u restoran, ulazimo zavijajući (neko u mislima, neko naglas). Restoran veličine fudbalskoj terena. Pred očima puče 10 vrsta sireva, 15 vrsta kuvanih jela, 3 vrste ribe, 4 vrste mesa, 16 vrsta salate, grilovano povrće, kuvano povrće, sveže povrće, povrće što se smeje, povrće što priča, povrće kom možeš ispovediti dušu, 8 vrsta ljebova, prepeličje jaje, pekinška patka, jednorogov but.
Dakle, nema čega nema! A naše starije čedo uleće ko tajfun dernjajući se iz sveg glasa ,,Hoću ćevaaaaaap! Gde je ćevaaaaaaap! Gladna saaaaam! Aaaaaa, ćevaaaaaap!’’ Guram kolica jednom rukom, drugom grčevito držim nju da se ne otme u potrazi za ćevapom i ne nestane u masi, jer je posle naći neću. Trećom rukom vadim kašiku prvog jela s reda, četvrtom tarem znoj sa čela. Mužjak je u lovu na sto i sklonište za tih 20 min. vremena koje nam je potrebno da mi brzopotezno zgutamo obrok i na’ranimo gladnu čeljad pre nego što shvate da im je užasno dosadno. Jedva nađosmo traženi kutak. Gladni Rusi osvojili teritoriju restorana. Mi smo nacionalna manjina. Ćuti i ne buni se.
Nazad u sobu, povaljasmo se i zaspasmo – i mi i deca. Ništa od gledanja u nevidljivo more.
Ujutru presabrasmo snage. Puni pozitivne energije spremamo se za osoljavanje. Ja ponela torbu za plažu, modernu, finu, specijalno izabranu za fotkanje za Instagram. Pokazalo se ubrzo da samo za fotkanje i može da posluži, jer na plažu se ide pod punom ratnom opremom, a ratna oprema se ne pakuje u fensi torbe. Sreća tu su kolica, naše tovarno magare. Bebu u ruke, a na kolica peškire, jednu torbu, drugu torbu, kantice za pesak, masku za ronjenje, naše strpljenje (bez ovoga na letovanje s decom da ne krećete), puža Mićka, tj. bazen na naduvavanje koji pređe dalek put od Beograda do Kemera da služi svrsi zabavljanja mlađeg čeda. Treba li odmah da kažem da je posle prvog dana ostao na terasi da čeka veče i nas koji gledamo nevidljivo more? Sergej, naše 8-mesečno čedo, je otkrio pokret i nema tog puža Mićka koji će ga zadržati u mestu.
Povučeni iskustvom sa prvog letovanja u ulozi roditelja na kom bi se Anika nakon jutarnjeg kupanjca gotovo onesvestila spavajući između 2 i 3 sata, krenusmo na ovo letovanje puni nade da ćemo se, ako ništa drugo, bar naspavati. Sergej nam je porušio kulu od karata već prvi dan. Jer to što smo se pomerili tih 1.679 km njemu baš ič ne važi. Jer ova beba neće da spava ni u mediteranskoj klimi.
I Anika objavila bojkot, jer ko je lud da sklopi oči pored sladoleda, krofni, tobogana, plaže, mora, bazena i školjki, tako da je dnevnu dremku precrtala sa liste svojih obaveza. Doduše, poslednji dan letovanja izgovorila je rečenicu od koje smo muž i ja ostali u šoku dugo, dugo.
,,Spava mi se. Hoću da spavam.’’
Leže, pokrismo je, zaspa. Gledamo se muž i ja, trepćemo, ništa nam jasno nije. Zadesilo se da je i Sergej u tom trenutku spavao. Ostadosmo sami celih sat vremena. Ne znamo da se ponašamo. Ko da nam je malo i dosadno? Konobar, dva mohita, molim!
Treći dan po dolasku navikosmo se na all inclusive tretman i oslobodismo straha da će neko dreknuti za nama ,,1 euro!’’ kada uzmemo krofnu u prolazu. Četvrti dan naša beba neće da spava, ali od temperature. Pa, šta je letovanje s decom bez malo stresa? Ali, prođe i ta epizoda koliko-toliko ok. Poživela nam dugo zdravstvena osiguranja na odmoru!
Uhvatismo i ritam – prepodne plaža da se nadišemo i po koži i kosi nakupimo soli. Da Sergej žvakne svoju dnevnu dozu peska i nažulja golišavu guzu na istom. Da Anika zauzme busiju u plićaku iz kog neće izaći satima. Da sto puta kažemo ,,Ne govorimo pa ruski. English, please!’’ Da se načudimo toploti mora. Da se smejemo glasno. Da pojedemo 4 banane i pola kila nektarina. I one domestic pite što pravi lepa Turkinja tu pored plaže smešeći se Aniki i vičući ,,Njam, njam!’’ Savršeno su se razumele njih dve. Da popijemo jednu kafu i dva-tri piva. Oni tuševi nam postadoše nevažni. Kao i vreme. Kao i ručak. Kao i to što beba neće da spava.
Poslepodne – bazen. Da gledamo nju, kako sigurna u sebe, osvaja onih 20 kv od 35 cm dubine. Da nam sto puta vikne ,,Mama, vidi me! Tata, vidi me!’’ Da ,,pliva’’ držeći se šakama o dno bazena. Da pokaže i dokaže da deci ne treba zajednički jezik da bi se sporazumela.
Da gledamo njega kako puzeći osvaja prostor oko ležaljki i srca onih debeljuškastih Rusa. Da se često seti da zna i da ustane i da šeta, pa da pogrbljenih leđa, dok se drži za naše kažiprste čuvamo njegovu sreću dok šljapka po vodi oko bazena. Da ga uspavam plešući s njim ispod suncobrana.
Da se ne uhvatimo telefona i po sat vremena.
Da u sobi gledamo njegovu oduševljenost njom dok skače po hotelskom krevetu. Da slušamo njegov bebeći smeh dok mu se ona krevelji i iz ne znam kog razloga ponavlja ,,Guza pas, av av av!’’
Da ih uspavamo, sednemo na onu terasu gledajući nevidljivo more i vrlo brzo im se pridružimo hrčući od onog najlepšeg na svetu umora – umora od mora i sunca. I dobro – dece na moru i pod suncem.
I gle, šta ovo bi? Planirala sam da kukam, jer beba neće da spava ni u mediteranskoj klimi.
Ali izgleda ništa od toga, jer pravo da vam kažem – onaj poslednji dan smo silno žalili što u agenciji rekosmo ,,Dolazi u obzir samo aranžman za 7 noćenja.’’