Praznici nam stižu, beba štuca, mama đuska, a roditeljska žurka nikad ne prestaje.
Sećaš li se dočeka Nove godine kad si bila mlada i luda? Šampanjac u ponoć, burek u zoru, đuskanje celu noć i štikle izuvene već u taxiju? Kad dođu deca žurka se nastavlja, ti si i dalje pomalo luda, ali za zabavu ne brini!
Kao novopečeni roditelj otprilike imaš neke predstave o tome šta život sa decom donosi. Zapravo u većini slučajeva ne znaš šta radiš, ali plivaš nekako i snalaziš se. Mi smo mogli dati sebi ocenu vrlo dobar 4 sve dok se godinu i po dana kasnije nije desila epizoda Deda Mraz posle koje smo ostali u čudu, dugo duuuugo i priznali jedno drugom: „Čoveče, ovo nisam očekivao/la!“
Epizoda Deda Mraz
Prve godine našeg roditeljovanja nismo se hvatali poduhvata „Deda Mraz“. Bilo nam je besmisleno da šestomesečnoj bebi priređujemo predstavu tog tipa, a mi smo odavno prestali da verujemo u crvenog bradonju. E, ali sledeće godine sa kćerkinih godinu i po dana odlučismo da je vreme da upozna te sede vlasi. Krenuli smo u „pripremanje terena“ mesec dana ranije. Gledala je Deda Mraza na TV-u, na slikovnicama, u knjigama, u prodavnicama igračaka, igraonicama, kafićima… Saznala sve o Laponiji i njegovoj radionici igračaka, o njegovim vilenjacima i irvasima. Nije nas dovela u nepriliku objašanjavanja kako Deda za jednu noć stigne da obiđe svu decu sveta. I radovala mu se, zaista mu se radovala. Nas uhvatio neizdrž, jedva čekamo da priredimo upoznavanje. I došao taj dan. U ulozi Dede moj brat, a Anikin ujko. Zbog oskudevanja volumena u predelu stomaka, zavezao jastuke, obukao odelo, stavio naočare, provežbao glas. Mi spremili paketić i ugovorili vreme sastanka. Kuca Deda na vrata, tata pali kameru da snimi taj tako važan trenutak susreta, ja već pištim od uzbuđenja, jer – Heloooouuuu, dete će mi upoznati najvećeg cara novogodišnjih praznika! Ulazi Deda, ja mu širim ruke u maniru „Pa gde si, Dedaaaaa?“ A Anika? Anika fras! Dete kreće da urla kao nikada u životu. Otima mi se iz naručja ko da sam je u vatru strpala. Penje mi se na glavu kao preplašena mačka. I kandže je pustila samo da se što pre dovere na vrh moje glave i, sudeći po njenim namerama, pobegne na plafon. Tata bacio telefon (šteta – volela bih da vidim sada taj nikada napravljeni snimak) i skače da pripomogne u savladavanju male mačke. Baba plače sa unukom, kuka „Jadno dete!“ Moj brat u čudu, ne zna kako da se ponaša, ali kao pravi profesionalac ostaje u ulozi sa sve „Ho,Ho, Ho“ kroz ona lažno bradata usta. Anika na prvo Ho, podiže uzbunu na viši nivo (a mislili smo da od onog početnog alarma nema gore). Baba skače, skida bradu, ujko ponavlja „Ja sam – ujko. Ja sam, Anika! Ujko je, ujko je!“ Ma kakvi! Ova nit’ ga vidi, nit’ ga čuje. Odnosim je u drugu sobu, ujka brzopotezno svlače u dnevnoj. Tata psuje. Baba i dalje plače. Drama, ljudi, drama!
Bila sam ubeđena da ćemo narednih meseci imati noćne epizode sa pominjanjem Dede. Baba, naravno, tu noć nije spavala misleći o unuci i traumi koja joj je sigurno obeležila detinjstvo i od koje se neće oporaviti nikada. Verujem da ju je već zamislila kako joj pogled na crvenu boju izaziva tik.
Sledeće godine nismo ni pokušali sa dedom. Zaobilazili smo trgove i novogodišnje priredbe u širokom luku, a Deda je postao „onaj čije se ime ne pominje“. Anika je epizodu „Ujko Deda Mraz“ zaboravila koliko sutra, ali mi ne. Kunem se i dan danas je zagledam kad joj neko pokloni nešto crveno.
Ove godine takođe ne planiramo da pripređujemo susret. Deda će misteriozno u po noći ući, ostaviti poklone ispod jelke, pojesi kolačić i popiti mleko koje smo mu ostaviti i pobeći preko terase glavom bez obzira. Jer kad beba štuca, on se štreca. Mislim da se ni on još nije oporavio od onog susreta.
Epizoda „Doček“
Prve godine kada smo u proširenom sastavu dočekivali Novu godinu uopšte se nismo nadali „žurci“ koja nas je u ponoć zatekla. Anika je tada imala šest meseci, došli nam i kumovi sa svojom kćerkom od pet meseci. Deca uspavana u 21h, prvi podoj po planu i programu očekivan oko ponoći (da zajedno nazdravimo). Roditelji se opustili, navalili na mezetluk uz opštenarodno veselje na TV-u ili tako već nešto. Otkucava ponoć, kreće rafalna paljba u vidu petardi i vatrometa komšijske dece koja ič ne haju za situacije novopečenih roditelja. Kreće i rafalna paljba naših zamotuljaka radosti. Kuma u tri koraka odleće u jednu sobu kod svog, a ja u dvoskoku u drugu kod svog. Prošla rafalna paljba napolju, ali ova naša ne popustaje. Kao da se takmiče koja će duže. Mame đuskaju – malo tango, malo tvist, malo repuju. Tate u početku i proviruju sa upitnim pogledima „Šta se dešava?“ na koje dobijaju odgovor u vidu „Nu-na-nu-na-na, neće da zaspi, ne znam ne znam šta joj je, nu-na-nu-na-naaaaa…“ Pa se vraćaju u dnevnu sobu da održavaju plamen žurke, da ne posustane kad konačno umirimo čeljad i vratimo se pred opštenarodno veselje.
Sat i po vremena kasnije beba više ne plače, beba štuca od ove male drame. Još koji plesni potez i – zaspa! Kuma i ja okupane znojem čela svoga, s bolom u krstima i tabanima ko da nismo sišle sa štikli tri dana, dobauljastmo u dnevnu sobu. Zatićemo tate koje su već odavno proglasile fajront. Mezetluk se ohladio, piće zagrejalo, opštenarodno veselje gotovo. Budimo ih da se po običajima ove svetske žurke izljubimo, kucnemo po jednom i čestitamo na vraćanju na početak brojke 365, pa da se pozdravimo i kao što dolikuje novopečenim roditeljima posle prvog podoja pohitamo u zagraljaj sna. I tako uđosmo u 2016. godinu.
Kada sam ostala po drugi put trudna doktorka Maja reče „Termin 31. decembar.“ Odmah mi je bilo jasno da ću roditi jednog partijanera. Evo, dokazuje mi iz noći u noć. Što bi rekao jedan hit narodne muzike: „Danju spava, a luduje noću“. On pije u sitne sate, a ja sam zorom mamurna.
Ali na stranu to, sinak mi je ispunuo želju, malo poranio, pa smo u 2019. kročili zagrljeni, ali na ugaonoj garnituri u našem domu. Hvala mu na tome.
Žurka je bila na nivou. Glavni protagnosti mama Jelena, tata Igor, sestra Anika i beba Sergej. Outfit na meni ležeran, donji veš mrežast, ali ne na seksi način (porodilje znaju). Piće po želji, nabavljalo se „široko“ ko šta želi, ne pitamo šta košta, jer ipak čekamo Novu godinu. Mama pije bozu, jer ona je glavni snabdevač pića za sina naslednika. Pije bozu, a čežnjivo gleda bocu temjanike. Beba štuca čisto da doprinese atmosferi proslave.
Plan je bio da deca ponoć dočekaju uspavana, a roditelji budni. Došlo je do zamene uloga, ali to ste već i očekivali. Dakle, 2019. dočekana kako i dolikuje roditeljima dvoje mlađane dece.
Što se tiče dočeka 2020. godine, očekivanja spuštamo na minimum minimuma i nadamo da ćemo dočekati poklapanje kazaljki budni. A oni usnuli. Mada možemo se susresti sa 1. januarom i tamo negde u 8 ujutru, nemam baš ništa protiv. Biramo film koji verovatno nećemo odgledati do kraja i radujemo nastavcima ovog našeg zvanog „Porodica Jakšić u još jednom krugu oko Sunca“. To vam je jedan dokumantarac o roditeljskom životu, protkan trilerom i dramom s vremena na vreme, ali uz daleko veće doze komedije. I malo parodije. I pravo da vam kažem – bolji film nisam pogledala!
Ja vam želim srećan nastavak vašeg. Ako ostanete budni u ponoć, čestitaću vam putem svog Instagram Story-a. Ako ne – srećna Nova godina! I laku vam noć, dragi moji sapatnici!