Ihalacija beba: Bolnički dnevnik
Jedna činjenica o meni: Ja ne paničim. I kad je živa u toplomeru došla do 40.5 – ja ne paničim. I kad doza brufena nije ugasila tu vatru – ja ne paničim. I kad su rekli: ,,Upala pluća, moraćemo da vas hospitalizujemo – ja ne paničim. I kad je inhalacija beba za doručak, ručak i večeru – ja ne paničim. Jer tu sam, odmah uz njega, a kad sam tu ništa loše ne može da mu se dogodi. Zar ne?
Ponedeljak oko 16h. Ambulanta pulmologije. Držim malo telo koje gori pod 40.5. Ne paničim. Kapiram da smo na najbezbednijem mestu u gradu. Doktor kaže bronhitis. Rentgen dodaje upala pluća jasna ko dan. Ja vidim samo neka mala rebra i obrise plućnih krila.
18h po srednjeevropskom vremenu.
Bolnica za dečije plućne bolesti, odsek za odojčad. Snimak kaže tri do pet dana. Verovatnije pet. Može se desiti i sedam. Dovode nas u sobu. Obuhvatam je pogledom. Jedan singl metalni krevet. Jedan metalni dečiji krevet. Izgleda kao kavez. Ok, tu neće spavati. Jedna stolica, jedan stočić. Jedna natkasna. Jedna komoda. Ispostaviće se kasnije da je ta komoda novi stanovnik ovog odeljenja. Divi mu se ko god kroči u sobu. Dakle, imamo tu čast.
Vezujem kosu u punđu. Oblačim majicu za dojenje. Skidam šminku koja je zaostala od tog dana. Šaljem mužu poruku ,,Spakuj i suvi šampon u neseser’’. Jasno mi je da ću kriterijume za ličnu higijenu morati da spustim na minimum.
Ne sviđa mi se tišina bolničke sobe. Deluje hladno. Sterilno. Upalila bih YouTube, pustila nešto – šta god, napravila malo ,,atmosfere’’. Ali, ne znam smem li. Preznojio se. Brufen konačno odrađuje svoje. Malo telo se polako hladi. Sedam na krevet. Kako se ponaša u bolničkoj sobi? Hoće nam neko doći i reći? Ne paničim. Ali bih se opustila rado.
Zovu nas na ,,drenažu’’. Šta god da je, ne sviđa mi se kako zvuči.
,,Majko, izađite u hodnik i sačekajte.’’ Ne sviđa mi se ni to kako zvuči.
Sergej urla. To mi se tek ne sviđa.
Predaju mi ga. Na nadlanici je braunila, ispod šake nešto kao longeta, sve zamotano zavojem i pričvršćeno. Put farmakoindustriji ka unutrašnjosti malog organizma obezbeđen.
Priključuju mu antibiotik. 30 min ove ,,pupčane veze’’. Priključuju ga na infuziju. 10 sati ove ,,pupčane veze’’.
,,Morate paziti na to.’’ Noć provodim u polusnu pazeći taj ,,pupčanik’’ ko oči u glavi. Situacija me podseća na finalnu fazu trudnoće – nema spavanja, nema udobnog položaja, samo čekanje da istekne vreme. U ovom slučaju tečnost infuzije.
Dan u bolnici traje 458 sati. Noć u bolnici traje 765 sati.
3:00 po srednjeevropskom vremenu.
Stižu cimeri u prostoriju pored. Dobro je. Samo da nismo sami u toj tišini.
Dan prvi
Jutro u bolnici počinje pre zore. Nema nežnosti u tom buđenju. Samo naglo paljenje neonskog svetla što pogađa pravo u slepoočnicu ko praćka. I pre nego što se opasuljiš stiže toplomer pod mišku, štipaljka za merenje saturacije na prst, ruka na puls i serija pitanja.
,,Je l’ piškio?’’
,,Koliko je piškio?’’
,,Je l’ kakio?’’
,,Kako je kakio?’’
,,Je l’ povraćao?’’
,,Je l’ pio tečnosti?’’
,,Koliko vode?’’
,,Koliko podoja?’’
Kunem vam se flashback na neki od mrskih časova matematike u srednjoj. Nastavnica dala iznenadni kontrolni, a ja se nisam spremila.
,,Mama, morate paziti na te stvari!’’
Zovem se i ja ,,Mama’’, draga moja Jelice! Samo ovde mi se ne sviđa kako to ,,mama’’ zvuči. Ne znam zašto.
Inhalacija beba za doručak. A onda epizoda ,,Čekajući vizitu’’. Čekajući Godoa? Ima sličnosti. Čekaš, a ne znaš kad će doći. Od svog ,,drveta’’ ne mrdaš. Estragon i Vladimir. Jelena i Sergej.
Prošla vizita, simpatičan doktor, veliki stručnjak. Veliki i šaljivdžija. Svideo se Sergeju. Svideo se i meni. Ali – informacije šture.
Dan kreće da se odmotava. Čoveče, tek 10h! Imam osećaj da sam budna šesnaest sati! Kafa! Kako doći do kafe? Izlazim u hodnik, tražim neku od sestara. Palim sav svoj šarm na maksimum.
,,Izvin’te, ali može li se ovde ,,završiti’’ neka kafa?’’ Gledam je značajno, da shvati ozbiljnost situacije. Gledam još značajnije kuvalo u sobi iza njenih leđa. Uzvraća osmehom sapatništva i razumevanja, ali…
,,Imate aparat na prijemu.’’
Sestro slatka, znaš li ti da je prijem iza sedam gora, preko sedam mora, iza sedam planina. Imamo problem ovde. Znaš, beba nije u fazonu da sedi u sobi i čeka me. Nema ti ona puno razumevanja za moje kofeinske ovisnosti.
,,Ok, snaći ću se, hvala vam!’’
Tri puta sam ležala u bolnici, od toga dva puta u porodilištu. I ono što mogu da zaključim jeste da postoje dva tipa medicinskih sestara – one što negde vole svoj posao i prihvataju ga takvog kakav je i one što ga za sopstvena merila predugo rade, pa makar tek juče obukle mint zelenu uniformu. Računaj da će ti u toku tri smene tokom dana naići garnitura sestara sa bar jednom koja pripada ovoj drugoj grupi. Čisto da ti ne dopusti da se skroz opustiš. Jer ,,ipak je ovo BOL-NI-CA i bolnička pravila se moraju poštovati!’’ Nakon porođaja jedna od tih me je rasplakala. Sad sam malo čvršći orah.
Nego, vratimo se kafi… Cimerka i ja sedamo da smislimo strateški plan. Rekao bi čovek dve bebe na dve žene, pa majka mu stara, valjda možete zbaviti tu kafu. Ali, stvar je u tome što bebe gaje jako neprijateljske doživljaje prema prostoru bolničke sobe kada u njoj nije mama, SAMO i ISKLJUČIVO njihova mama. I te neprijateljske doživaljaje će krajnje jasno i glasno emitovati.
Pojavljuju se stažistkinje. Jedna me prepoznaje iz doba mog ,,haranja’’ YouTube scenom (ma, idi begaj). Naravno da nije nikakav problem da nam odu po kafu. O živa bila, deco, živa bila!
Miris kafe ispunjava sobu. Sad sve može.
Popunjavamo vreme spavanjem, nosanjem, pokušajima hranjenja, pokušajima pojenja, pa onda inhalacija beba, toplomer, štipaljkica, dlan, antibiotski ,,pupčanik’’. Ulazimo u ritam. Ovo nam sve bolje ide. Opustila sam se. Opušta se i on.
Mame šampionke
Znate da su mame šampioni kada je u pitanju brzina obavljanja fiziološko-higijenskih rituala dok je u kući sama sa bebom. E pa, niste videli mamu u bolnici! Em što se sve može meriti milisekundama, em što odlaske na mesto gde i kralj ide peške svodiš na minimum minimuma. A da ne pričam o kalkulisanju s vremenom.
,,Mhm, sad će da klopa, malo se poigramo, pa će, nadam se, zaspati.’’ A onda cimerki namig, samo da s vremena na vreme baci pogled, a ti u troskoku do obećane prostorije. Prolazno vreme 68 sekundi. Ocena 10!
12h po srednjeevropskom vremenu. Cimerka bebu uspavljuje nastupom Queen-a sa Live Aid-a. Ori se ,,We are the champions!’’ Simbolično. Sviđa mi se ova sličica.
Dan drugi
Copy – Paste
Dan treći
Copy – Paste + tračak nade. Sutra ga snimaju opet. Možda idemo kući. Blizu smo kvote od pet dana.
16:15 po srednjeevropskom vremenu
Čula sam se opet sa Anikom. Uključila je na spikerfon da peva bratu ,,Leptiriću šraniću’’. Pita me jesu li mu zavili ruku i stavili cevčicu. Pita me kad ćemo kući. Kažem joj da mi mnogo nedostaje. Mrem.
Dan četvrti
Vizita, pa rentgen. Ulazimo u prostoriju za snimanje. Zaštitna kecelja meni. Teška je, puna olova. Zaštitna kecelja njemu. Moram ga držati. Svetlost rentgena baca X na njegove grudi. Koprca se. Negoduje. Ne sviđa mu se ambijent. Meni u glavi scene iz serije ,,Černobilj’’. Ok, malo paničim sada.
10 sekundi. Gotovo. Uzimam ga. Ne – grabim ga i izlećem napolje najbrže moguće. Smešna sam, zar ne? Bolnička soba sada već deluje nekako naše.
Telefon zvrnda li, zvrnda. Stotine poruka ,,Kako ste? Kako je Sergej? Kad izlazite?’’ Vest se proširila kao vihor među ,,našima’’. Odgovaram gotovo automatski, kao snimljeni glas sekretarice telefona.
Jer, dobro smo. Bolje je. Ne paničim. Kad sam ja tu ništa loše ne može da mu se dogodi. Samo jedva čekam tišinu našeg doma. Dosadno nam je. I to je zapravo najbolja vest koju mogu da javim. Jer kad je dosadno u bolnici to znači da je sve u redu.
13:28 po srednjeevropskom vremenu. Ulazi doktorka. Stigao snimak. Upala je još uvek tu. ,,Sumnjam da ćete pre vikenda kući, ali sačekaćemo mišljenje vašeg doktora.’’ Zašto se smejulji dok to govori?
Ok, šta je tu je, mali dečače. Navlačimo nazad bokserske rukavice, jer – We are the champions!
To be continiued…
Dan peti
Stiže vizita. Odoše prvo kod cimera. Idu kući. U nedelju slave prvi rođendan. U meni se bori osećanje sreće pomešano sa razočaranjem – jer ko će provesti vikend sam u ovoj sobi? Sebična si, Jelena, a to se kažnjava. Teram poslednju misao iz glave. Srećna sam zbog njih. Tačka.
Ulaze kod nas. Slušaju mala pluća. Opšte stanje dobro. Nema temperaturu već 5 dana. Pluća prohodnija, ali…
,,Znate da je upala još uvek tu?’’ Klimam glavom razočarano. Kaže nit’ da nas pusti, nit’ da nas zadrži.
,,Kako vi mislite da je najbolje za njega, doktore!’’ stvarno mislim i osećam ovo što moja usta govore. Mada se nadam da baš nismo za ostanak u bolnici.
,,Ovde se lečenje ne završava. Dobićete terapiju. Idete kući.’’
Ljudi, ljudiiiiii! Tri puta su mi u životu rekli tu rečenicu ,,Idete kući’’. Dva puta nakon porođaja i evo treći put sada. Količina sreće koju ta rečenica iznedri je rečima neopisiva! Ščepa te za gušu, stisne, pa moraš da pištiš, samo da je pustiš napolje da ti mozak ne raznese.
To be continiued..
Draga mama, ako dane provodiš u bolničkoj sobi, a ne zna im se broj, znaj da si superheroj. Ja ti se divim iz sveg srca i navijam za ,,Idete kući!’’. Ja se sramim svog neizdrža zbog ovih 5 zapravo samo dosadnih dana, jer znam da su nekoj od vas plavi linoleum, beli zidovi, neonsko svetlo i metalni kreveti postali dom. Draga mama, šaljem ti najjači zagrljaj koji je svet video. Slobodno se isplači u njemu ako ti treba.