Boja očiju kod beba ista babina, pa kako da je ne pazi ko zenicu oka svoga?!
U glavi nas roditelja babe i dede su tu da podrže našu roditeljsku priču, pomognu, pričuvaju, ali pre svega poštuju naše želje i principe kada je vaspitavanje dece u pitanju, a pogotovo njihova ishrana.
U glavi baba i deda tu su da podrže našu roditeljsku priču, pomognu, pričuvaju, ali pre svega ispune baš svaku želju svojih unuka, jer – hej, boja očiju kod beba je ista babina! I šta onda biva? Biva rat!
Možda niste ulazili u veće sukobe sa svojim roditeljima tokom prvih decenija života, ali onog trenutka kada i sami dobijete tu veliku titulu nastaje pravi mali međugeneracijski rat gde se ovi ,,matori’’ udružuju sa klincima sklapajući tajni pakt da u potpunosti poruše vaše roditeljske cigle pravilnog vaspitavanja, edukacije i ishrane potomstva. Anarhija u svoj svojoj slavi. A glavni tiranin u tim jednogodišnjim i očima od 50 i kusur godina si TI, dragi roditelju.
Sećate li se mog teksta o mitskim stvorenjima poslatim na zemlju da spasu decu od nas, njihovih mladih neiskusnih roditelja?
E imate još jedan tip mitskih stvorenja iz istog roda gorepomenutih, samo ovim prvim potpuno oprečna, otelotvorena u babama i dedama. Poslati su na ovaj svet da poput vila što su rušile Skadar na Bojani svakodnevno ruše roditeljske zakone i svojom rečju i nesalomivim duhom grade nevidljivi štit iznad dečjih glava.
I dok su ona prva mitska stvorenja coktala nad tvojim principima gledajući ih kao previše bezobzirne, mlake i po život tvog mladunčeta opasne, ovi drugi ih gledaju kao previše stroge, preterane i krajnje nepotrebne u životu jednog deteta.
,,Čuj nema slatkiša pre prve godine života? Kako to misliš nema torte za dete na rođendanu? A da da baka malo pite? Pa, šta ako mu je samo četiri meseca?! Ili malo pasulja? Pa, ti si to jela sa 3 meseca! O što namišljate vi današnji roditelji? Šta ti je to proso? Daj leba da nadrobim detetu da se jadno najede. Pusti je, nek gleda kad joj se gleda. Hraniće nju baba, zlato moje da se ne muči. Što tako rano u krevet? Neka deteta, da se igramo. Ajde, ajde, a kakva si ti bila!
Ne da baba! Ljubi deda! Dođi baki! Čuva deda! Gle boja očiju ista moja, ljubi je baba.’’
I ajd’ što bunu protiv dahija dižu verbalnim putem, neg’ što će prvom prilikom kad okreneš leđa 6-mesečnom detetu tutnuti u usta malo šlaga na vrh prsta (Štaaa?! Pa malo da lizne!) ili ispod stola tvom 3-godišnjaku krišom uvaliti čokoladu u ruku da se zasladi pre ručka. I šta ako bi jelo ćevape i pljeskavice svaki dan za ručak?
Na prvo ,,kme’’ će skočiti kao furije, na drugo ,,kme’’ će mali potomak već biti u naručju nunajući se na slatkom talasu bakinog pevušenja, jer ,,muško ne sme da plače, ispašće mu kila’’, ,,a žensko? gre’ota da plače!’’ Hoće crtane filmove? Može 24/7 samo da je potomak srećan. Nova igračka na dan? Pa, kako drugačije?!
U stilu faraonke
Nedavno dolazim kod moje mame, a Anikine bake, i zatičem sledeću scenu: moj ćera, tada već dete od 3 godine odavno sposobno da se samostalno hrani, zavaljena na kauču poput egipatske faraonke gleda crtaće u zombi modu i otvara usta ko ptić dok joj baka ubacuje zalogaje ,,da nahrani svoje pilence’’. Sreća bili su to neki zdravi zalogaji, pa nisam baš sa vrata bljunula vatru.
Ili svekar koji je razvio specijalni vid komunikacije sa njom, pa prineza više ne mora ni da priča, samo pokaže prstićem šta želi, a on skače da prinese, donese, kupi, nabavi, izmisli, stvori kako zna i ume. Nema te igračke koju je zamislila bujna mašte njegove unučice koju on neće nekako iznaći i pronaći, a na kraju krajeva – sam će je napraviti kako zna i ume. U njegovom prisustvu unučad ne hodaju do treće godine, jer što bi kad deda ima ruke koje nosaju.
Potrebne su nam 2 nedelje nakon povratka sa ovog režima da se vratimo u stari gde nije baš svaka želja ispunjena i pre nego što ju je pomislila.
Tako jedne jeseni po povratku sa letnjeg odmora došla ja po princezu u vrtić. Imala je tada 2 i po godine. Krenemo peške kući kad ti ona odmah pruži rukice i kaže: ,,Nosi me!’’ Ma reko’ ,,Jašta ću, imaš noge, pa hodaj, ljubavi moja’’. A ona će: ,,Imam. Ali i ti imaš ruke!’’
Ma, šta kažeš, faraonko? Izvini, nisam te prepoznala!
Nedavno smo bili na nekom ručku onako svi familijarno. Sestričina zatraži da popije čaj, odmah se javi i ova moja, hoće isto. Može čaj, naravno. Lekovito, hidrirajuće, bez šećera. Taman što sam zaustila da ga i poručim, skoči svekar ko oprljen, tačno mu vidim lampicu iznad glave, sa rečenicom: ,,A možda imaju toplu čokoladu sa šlagom!’’ Gledam Aniku – zenice joj se šire, kao i osmeh oduševljenja, a boja očiju (jer za babe i deda unučad zauvek ostaju ,,beba’’) poprimi nijansu čiste sreće.
Kako se to ONA nije dosetila tople čokolade, bože dragi?! Ne brini, mezimče dekino, tu je on da se seti umesto tebe (lepim ovde emodži koji se lupa po čelu).
Da se razumemo, nisam ja tip majke koji je bacio anatemu na slatkiše, ali ne moraju baš zameniti svaku užinu sa dnevnog menija. Ne mora baš posle svakog obroka se servira pola tepsije kolača. Sok nije osnovna jedinica za hidrataciju organizma. Hajde jednom, samo jeeeeednom da se neko prevari, pa umesto čokolade kupi banane.
Babe, dede, budite jaki pred tim srnećim očima koje vas tako molećivo gledaju. Oduprite se tom poju sirena, tom slatkom glasiću što kaže: ,,Deko, dekice, volim te najvise na svetu, kupi mi cokoladu!’’ Babe, dede, to su, bre, mali manipulatori, zar ne znate?!
Spisak strahova
Spisak strahova jednog roditelja je popriličan. Kažu da od čega majka strepi može da se smesti u 2 sata kvalitetnog krimi-horor-trilera od kog se diže kosa na glavi i spušta jeza niz kičmu.
E na taj spisak dodajte još stranicu i po strahova jedne babe.
Strah br. 1: Gladno je!
Strah br. 2: Gladno je!
Strah br. 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, i 10: Gladno je!
Strah br. 11: Zima mu je.
Strah br. 12: Pašće s poda na dupe. Nosiću ga.
Strah br. 13: Saplešće se puzeći. Nosiću ga.
Strah br. 14: Dosadno mu je. Nosiću ga.
Strah br. 15: Plakaće. Nosiću ga za svaki slučaj.
Ljudi dragi, mora dotaći pod u nekom trenutku života kako bi naučilo čemu služe ruke i noge!
Neka, neka, nosićemo ga. Ti ga uči tim tričarijama kretanja.
I šta činiti sa tim babama i dedama?
Oooo, te babe i dede i ta njihova ljubav prema našoj deci. Stvarno, šta činiti sa svom tom željom da udovolje, da vole, da štite, da paze, da razmaze?
Ništa, dragi roditelju!
Zagrli ih i zahvali nebesima što ih imaš, što su tu, što su uključeni svim svojim bićem u život tvoje dece. Što će s njima izgraditi vezu kakva ne postoji nigde na svetu. Što će im biti rame za plakanje i prva adresa za ispovest. Što će im biti saputnici dok je i najmanje iskre energije u njima, sagovornici dok ih pamet sluša, uteha i oslonac dok imaju snage. Što će popuniti rupe koje mi negde usput ostavljamo i dati utehu kada mi zbog ,,odraslog života’’ zaboravimo.
Jedna divna žena koju upoznah kroz ovaj online svet je jednom prilikom napisala: Roditeljstvo je večna borba između onoga što mislimo da jesmo i onoga što imamo kapacitet da budemo. Dodala bih da se u tu borbu uključuje i ,,ono što želimo da budemo’’.
A babe i dede? E oni su tu kao most koji spaja te tri tačke i čini jednu od osnovnih esencija onoga što zovemo srećno detinjstvo. I da, nerviraće te. I da, biće tu rasprava i natezanje. Ali znaj da rade tačno ono što babe i dede treba da rade.
Sve vam je oprošteno, dragi naši, samo nema čokolade pre večere!