Beba od osam meseci i njeni prvi koraci
Moja beba polako postaje dete – razumem da će taj doživljaj biti potpun kad počne da hoda (i ušeta u najburniji period razvoja, koliko sam čula od drugih majki). Ali već nam postaje burno i zanimljivo – beba od osam meseci mnogo više mrda, jer može, a već i jasno pokazuje šta hoće.
Zanimljivo je posmatrati ga, kako se sam upinje, snalazi i manevriše – on uči da upravlja svojim telom, koje počinje da reaguje na komande. Ne puzi kao bebe iz crtaća, ali puzi na neki svoj način – balansira sa glavom na dole i guzom uvis i odguruje se nogama i rukama (na naše neizmerno oduševljenje i zabavu).
Toliko je sladak i smešan u svojim najozbiljnijim naporima da se kreće i da otkrije šta sve može da radi sa svojim nogama i kako ruke mogu u tome da mu pomognu – i njegove i naše. Moj je sin je (još uvek) beba od osam meseci, ali sada, kad mu pružim ruke i nagnem se nad njim, ne želi da ga podignem i nosim, nego da mu pružim oslonac. Uhvati se za moje ruke, učvrsti svoje malo telo i svom snagom se vuče i gura, jer želi da stoji.
Mali čovek snagom prirode ljudskosti hoće da stoji uspravno i više nije zadovoljan sedenjem u kolicima i držanjem u rukama. Hoće da stane na svoje noge. On iskazuje tu težnju celim svojim bićem, svom svojom snagom i energijom i neverovatna je privilegija svedočiti tome. Očigledno, moga beba od osam meseci je nadomak prvog koraka. I primiče se stajanju na svojim nogama na najprirodniji način, kao i svako mladunče. Mačiće niko ne uči da hodaju i skaču, oni sami oprobavaju svoju gipkost i čvrstinu, jer im je takva priroda. Uviđam da i ljudska mladunčad ima svoje prirodne pokretače, programe sa kojima dolazi na ovaj svet i koji se aktiviraju u određenim razdobljima razvoja i počnu da se ispunjavaju.
Verovatno je moj najvažniji zadatak da pažljivo posmatram i da na vreme uočavam kada se ti programi aktiviraju, kako bih svom detetu mogla da pružim podršku i podsticaj u svakom trenutku. A uviđam i da će se vremenom, ta podrška sve češće ogledati u tome da ga ne ometam dok nešto pokušava sam da shvati i ostvari.
Beba od osam meseci se teže čuva – a upozoravaju me da nastupa period kada će biti još teže. Sa razvojem motorike, detetu postaju dostupne stvari koje do sada nije ni primećivalo, a još ima i ideju kako da dospe do njih. Kako dete raste i roditeljski strah raste. Glavna pitanja u nastupajućem periodu mog majčinstva jesu „kako da ne sputavam dete, zbog svojih strahova“, a još teže pitanje je „kako da objasnim ostalima koji se staraju o njemu da ne treba da ga sputavaju, nego nadgledaju, asistiraju i usmeravaju“. Ali pošto izgleda da priroda ostvaruje svoje planove i bez temeljne roditeljske intervencije, nadam se da ću uspeti da sledim njen tok, bez pokušaja da postavljam brane, preusmeravam ga i zaustavljam. Za sada, pružam ruke, da se moja beba za njih drži dok stoji, kao čovek, sa obe noge na zemlji.