Kako je najbolje da beba otkrije svet… tako što će putovati po svetu pre nego što počne da čita knjige.
Otišli smo u Barselonu. Pored mora imamo i palanku sa pozamašnim trotoarima. Od odmora najviše tražim spuštene trotoare sa preglednim raskrsnicama i nekoliko mesnatih palmi. Izabrali smo Poblenou district. Nalik donjem Dorćolu vreme ovde teče sporije, a džentrifikacija kasni u odnosu na ostale krajeve. Tu je i dom za stara lica, kao i škola za dizajn. Groblje je iza ćoška, a lokalni zatvor je iza dva. Stare fabrike su pretvorene u biznis centre i moderne loftove.
Vreme nas je dovoljno poslužilo da možemo da provedemo prepodne na plaži Bogatel. Zamišljam kako beba istražuje, trepće na vetru, osmehuje se toples narodu i brčka noge u beloj vodi dok ne zadrema ispod suncobrana sa šeširom na glavi. Platili smo ležaljke i suncobran 36 evra. Nema veze, sve za naslednicu… samo da leži 30 santimetara iznad peska. Uzburkan Mediteran ju je uznemirio sa omanjim talasima i od dve fotografije sa plaže na jednoj plače. Plažni asesoari je isto tako nisu zanimali, ni ležaljka, ni suncobran… osim jednog zarđalog šrafa koji nam je doneo desetak minuta morske melanholije. Sažvakala je svoje naočare za sunce, a mi smo posrkali kafe i ceđeno iz plastičnih čaša, spakovali se i napustili naš luksuzni kvadratni metar sa izgovorom da se možemo vratiti i kasnije.
Spavala je u šumici pored plaže. Svako jutro. Prljavi parkovi mi najviše smetaju u Beogradu. Konačno je ispod mene zelena fudbal trava, staze prohodne i očišćene, okolo mirisni četinari i dovoljno drvenih klupa da mogu da biram na koju stranu sveta ću da se okrenem. Uz takav blagoslov dolazi i ozbiljna komunalna služba. Desetine traktora, vozila na struju, pa i na gorivo, koji obilaze teren… često idu u rikverc sa glasnim zvučnim signalom… pi, pi, pi… radnici koji timare, zalivaju, pleve, grabuljaju, seckaju, usisavaju, skupljaju flaše, grane, pikavce, lišće, šišarke, čiste kante, razgovaraju o sindikalnim beneficijama. Svakakva buka. Beba je u kamernoj fazi i budi se na svaki šum. Ostavite baštu ljudi, spava kiflica. Tu je i par golubova i nešto još glasnije. Papagaji. Oni zeleni, što se zovu na latinskom. Dovikuju se. Prelepo. Kao u snu. Beba se meškolji. Ambulantna vozila žure da pomognu malaksalim seniorima. Motori verglaju na zeleno svetlo na semaforu. Španci pričaju mobilnim telefonima glasno i dugo. Moram da primetim da je era segveja iza nas. StartUp je postao EndDown. Nisam ljubitelj alternativnih prevoznih sredstava, volim klasiku… automobile, voz, brod… najviše voz. Rano je i tek po koja osoba prelazi naš park do plaže. Dosta ljudi je u treningu… tu su joga prostirke, tegovi, bicikli… puno ljudi trči… Možda i ja da se protegnem dok beba spava. Prija istezanje naročito nakon noćnog buđenja i sisanja, moje telo je izlomljeno kao Pikasova slika.
Subota je i pada kiša. Idemo u muzej istorije da se sklonimo od ljutih oblaka. Uspavali smo bebu. Treba nam sprat koji je tih. Od praistorije do 8. veka nove ere, talentovani homo erectus, već je napravio alatke kojima udara o sto. Liči na sve ovo danas kad popunjavamo timesheet. Prostorije su zamračene, žubori vodica koja prikazuje sistem navodnjavanja. Vrteli smo se u krug. Tri puta sam odgledala kako se pravilo mastilo za pisanje na voštanom papiru koji se lako gulio kada nešto pogrešiš (ctrl Z). Beba spava već dva sata.
Radnim danom idemo u zoološki vrt. Svega nas 7 posetilaca u praskozorje. Španci vole da odmore ujutru i da večeraju u 11 uveče. Ja i dalje dojim. Volim da jedem uvek. U vrtu se bebi najviše dopala zebra i golub slobodnjak.
Od španskih organskih smesa za bebu dopala joj se nijedna. Kupila sam organske tikvice i bundevu, kuvala u malo vode i nosila sa sobom na izlete.
Mi, roditelji smo se hranili s nogu. Predjela, apetajzeri, topla predjela, tapasi, paelje… nada.
Tokom odmora, beba je naučila da podiže zadnjicu u pripremi za puzanje, srče kašice na srk, sedi u stolici za hranjenje i da baca stvari na pod. Mi smo naučili kako se kolica voze pokretnim stepenicama.
Veći deo dana, beki je provodila u kolicima. Naveče, pred spavanje bi se dobro protegla, zevnula, sisala i penjala po meni, čupala već hormonski oštećenu kosu, zarivala nokte u vilicu i šutirala po carskom rezu. Višak fizičke snage se morao potrošiti kako bi se uspostavio balans i miran san u trajanju od 20 minuta. Počela je da grize… ja jauknem… ona me pogleda: Šta ti je? Ja joj objasnim da ne treba da grize, već samo da sisa. Ok. Kaže ona. Nastavi da sisa. Opet grize. Gleda me. Šta ti je? Ja joj opet objasnim da ne treba da grize, da me boli i da se vrati samo na sisanje. Ona me pogleda… kaže OK. Ugrize… Aaaa!… i tako dvadeset puta. Negde je pisalo da bebama sve treba objašnjavati… No, por favor! Tranquilo! Prebacila sam se na moj Narcos španski.
Bebi smo kupili jednu drvenu zvečku u zoo vrtu. Pored zvečke dobila je i jestivu, zgužvanu, ilustrovanu mapu Pariza i plišanog Damba. Damba sam izabrala kao crtanog lika koji je taman između princeze i trapavog šašavka.
Od novih životnih iskustava beba je neplanirano jela jagodu, vozila se metroom, sedela na motoru, ljubili su je Kinezi u robnoj kući… fascinira ih boja očiju kod beba evrozone (dinar zone), držala je prodavačica naočara, videla je talase, lizala je šraf, lizao ju je Pit Bul, videla je golotinju na plaži, sedela u stolici za hranjenje, videla je džinovske balone od sapunice, mirisala marihuanu slučajnih prolaznika, držala je helijumski balon jednoroga, tipovala istetoviranog frontmena grupe Flesh of Satan, rekla je tata.