Signali koji ukazuju da li je beba zdrava
Bebe imaju jedno glavno sredstvo izražavanja – plač. I stalno ga koriste, a mame brzo nauče da razlikuju plač gladi, bola, frustracije, straha i da ponude odgovarajuću utehu.
Zdrava beba izgleda zdravo – plače snažno, grči se celim telom, a kad je mirna i zadovoljna, oči su joj bistre, pokreti živahni, smeje se, posmatra i očigledno reaguje i na spoljašnje utiske i na senzacije koje oseća svojim malenim telom. Kad joj nije dobro, cvili neutešno, pokreti tela ukazuju na to da li je nešto boli, neće da jede, bleda je i apatična. Beba ne može da kaže šta joj je, ali celim svojim telom i ponašanjem, ekspresivno slika svoje unutrašnje stanje.
Kad ne bih mogla da razmišljam, detektujem i verbalizujem svoje stanje kad me, recimo, boli glava, šta bih radila? Plakala bih, držala se za glavu, tresla je levo-desno, kao da hoću da izbacim bol iz sebe, pobledela bih i imala modre podočnjake, žmurila bih i sklanjala se od svetla i svakome ko me vidi bilo bi jasno da mi nije dobro i da mi glava zadaje muke. Zdrav razum mi kaže da nije teško pročitati signale koje beba „emituje“ i da se beba koja se ne oseća dobro, ponaša upadljivo drugačije nego zdrava beba.
Ne znam do koje mere je to ponašanje individualno kod beba i da li bih mogla kod neke druge bebe da prepoznam signale koje prepoznajem kod svog deteta, ali slušam šta druge majke govore, pa mi se čini da te individualne razlike u „signalizaciji“ nisu tako velike. Zdrava beba je vesela i živahna, a kad nešto nije u redu, pokazuje očigledne znake bola i nelagode, više ili manje intenzivno – razlike su uglavnom u intenzitetu plača i negodujućeg ponašanja. Deca se izgleda, rađaju sa određenim pragom tolerancije na bol i nelagodnosti, pa su neka trpeljivija, a neka ne podnose ni najmanju nelagodnost.
Mame to najbolje mogu da uvide i uporede, kad imaju dvoje dece – devojčica moje prijateljice je bila „nervozna“ beba, koja je porasla u dinamičnu devojčicu, koja i sada burno reaguje na sve neprijatne telesne senzacije. Ona ne trpi da je nešto steže, ne podnosi češljanje, niti bilo kakve gumice, šnale i kape na glavi, a temperatura je „obara“ čim pređe 37 stepeni. Njen mlađi brat je još uvek beba, ali je puno trpeljiviji od sestre, kad ga nešto boli, tužno plače (ali ne zavija kao sirena), a kad mu se oči zacakle od temperature i pojave se crveni pečati na obrazima, to je jedini znak da je temperatura skočila preko 38. Mami je trebalo malo vremena da „uhvati“ tu razliku u signalima, jer je dotle navikla na dramatične i burne reakcije svoje devojčice.
Moj sin je zdrava beba, napredna i dobra – tako kažu lekari, bake i druge mame, a to mogu i sama da vidim, iako nemam neposredno iskustvo sa drugim bebama. Ne bih rekla da je posebno osetljiv, ali kad mu nije dobro, sve nas alarmira vrlo nedvosmisleno. On već ima karakter i ličnost, a mi smo tu da njegove osobenosti prepoznajemo i da mu pomognemo da se razvije kao osoba i ostane ono što već jeste – zdrav, napredan i dobar.