Beba počinje da puzi i dobija diplomu dizajnera enterijera
Bilo je to pre 4 godine. Muž i ja kupili novi stan, uselili se i kao što dolikuje napravili žurku useljenja. Došla moja kuma, gleda, gleda, pa kaže ,,Ovaj šank ovako pokriven kamenom vam je skroz nebezbedan za decu. A ove šankerice? Šta ćete kada dete krene da vam se vere po njima?’’ Gledam je ja, trepćem, trepćem. Kakva deca, stani bre, gle mi parketa, gle kako mi je kul ugaona garnitura, gle lepih pločica! Klima ona glavom. Klimam i ja tri godine kasnije. Beba počinje da puzi, a opasnosti u mom baby-ne-friendly stanu vrebaju sa svih strana.
Postoji pojava u psihologiji koja se zove ,,nesting syndrome’’, u slobodnom prevodu ,,sindrom stvaranja gnezda’’ i, veruj mi, uhvatiće te pre ili kasnije. Nepisano je pravilo da će te u jednom momentu trudnoće obuzeti manija da prevrneš pola kuće, pola baciš, pola promeniš (imam polovinu viška?) i, naravno, kupiš NOVO, kupiš, kupiš, kupiš… Obično se taj momenat dogodi negde u trećem trimestru kada si najmanje pokretna, ali si najviše luda, pa nekako i ima smisla (valjda).
Tako se nedelju dana pre mog drugog porođaja vodio sledeći telefonski razgovor između mene i muža:
,,Ej, šta radiš?’’
,,Ništa, evo pripremam zid za krečenje.’’
,,Kakvo krečenje?! Nećeš valjda TI da krečiš?!’’
,,Ma samo da nacrtam ono iznad kreveca. Znaš ono drveće. I zalepim stikere.
Pričala sam ti.’’ (pričala jesam, ali čovek nije mislio da sam zapravo ozbiljna)
Muk s druge strane žice potraja 15-ak sekundi.
,,Mhm, ok.’’ Mudar muž tako odgovara na potpuno sumanute ideje svoje žene u 38. nedelji trudnoće.
Elem, izvela sam ja tu ideju do kraja u znoju lica svoga i puhtanju grudi svojih (imam video da to i dokažem), ali ponosna ko što nijedna trudnica pod nesting sindromom nije bila.
Ali, nemojte misliti da se razvijanje umeća dizajnera enterijera sa porođajem završava. Uskoro će se desiti momenat kada ćeš, htela to ili ne, morati da okreneš kuću naglavačke. Računaj tamo između 6. i 8. meseca bebinog života, jer tada beba počinje da puzi. A beba koja puzi je pravi mali istraživač koji će se zavući tamo gde si mislila da se živ stvor zavući ne može, niti mu može pasti na pamet.
Jer beba može. I bebi će pasti na pamet.
Tako sam jednom svoju kćerku zatekla nogama zavučenu ispod ugaone garniture. Ko zna za čim je pošla, ali našla sam je kako viri odozdo ozarena lica i srećna oka. Očigledno je našla to za čim je tragala.
Do sad si mogla da računaš na po koji minut mira dok se tvoj beban igra u bebi gimnastici ili istražuje svoje šake na prostirci na podu. Na taj mir slobodno zaboravi. Ili nabavljaj ogradicu što pre. Jer kad oči otvori uključuje se pogon na sva četiri točka i ubacuje u petu brzinu.
A šta se dešava sa enterijerom?
Utičnicama se zatvaraju usta, fiokama stavljaju kočnice na čela, stolovima bezuspešno lepe silikonske zaštite na uši, jer jedino što te umeju, jeste da završe kao materijal za žvakanje tvog 7-mesečnog brzog Gonzalesa. Hemija iz kupatila se seli nebu pod oblake. Lomljivo posuđe iz donjih kutaka kuhinje odlazi u njena potkrovlja, a donji veš i čarape iz fioka plakara odlaze u potpuno neprirodna staništa tamo negde pod plafonom. Nije da su gaće i čarape potencijalno opasne po tvoju bebu, ali jesu po tvoju psihu kada po 16-ti put tog dana budeš našla potpuno razrovanu fioku, a njen sadržaj svuda po stanu.
Što se nas tiče, klub sto iz dnevne sobe je odleteo u podrum, ali bendžamin, od milošte zvan Bendža? E njega nisam dala. Stajao je prkosno pored balkonskih vrata, a ja sam doslednošću kakvog Ezopovog magareta po 10 puta dnevno vraćala kćerku iz pohoda na listove te jedine preživele biljke u domu Jakšića. Kad je već preživeo ,,ubicu cveća’’ – mene, preživeće i istraživačko-destruktivne namere jedne bebe. I moram se ovim putem javno podičiti da je beba Anika shvatila šta joj majka želi poručiti već posle mesec dana. Mali korak za čovečanstvo, ali veliki za dom Jakšića. Mada, i čovečanstvo je bio fascinirano, pa me je tako tokom jednog Viber ćaskanja sestra iz Budve presekla u pola razgovora i razrogačenih očiju od čuda pitala: ,,Čekaj, tebi cveće stoji tako tu, NA PODU???’’ Imala je tada dečaka od godinu dana i pola stana na 1000m nadmorske visine.
Setih se tada svih onih stanova mladih roditelja u koje sam znala kročiti pre svog roditeljskog staža i ugledati ,,život na metar od poda’’. To bi izgledalo tako što su sve eventualne opasnosti po bebu i živce roditelja – gipsane figurice, ramovi za slike, saksijsko cveće, knjige od vrednosti, daljinski upravljači, punjači za telefon, kablovi i ostalo – podizale na minimum metar visine. Dakle, van dosega četvoronožnog radoznalog puzavca. U isto vreme donji delovi pokućstva su zaboravljali na svoje feng šui poreklo i postajali mini igraonice, pa su komode počele da pune svoja njedra bebećim igračkama, glodalicama, šuškavim knjigama, zvečkama, muzičkim kutijama, montesori alatkama, kredama, tablama i ostalim. Trag postojanja malog čoveka stigao je u svaki kvadrat stana. Naravno da sam coktala i gurala prizor u ,,Neću nikad’’ folder.
Sećam se i da sam tada, kao neroditelj, često znala i izgovoriti da nema šanse da će mi dnevna soba biti puna dečjih igračaka od kojih ne mogu da se okrenem. ,,Ima, bre, da se igra u svojoj sobi, kao što bog zapoveda’’, znala je izgovoriti ta naivna Jela. Istu tu Jelu je odmah po prohodavanju demantovala jedna Anika kojoj je najveće uživanje bilo da uprti kutiju sa igračkama i istrese je na sred poda dnevne sobe. A ona ista Jela je posle dva meseca pokušavanja da se sa ovom elementarnom pojavom izbori digla belu zastavicu. A lepo mi se drug Boba smejao pri izjavi ,,Evo opremamo joj sobu, da se tamo igra’’. Ima čovek dve devojčice, zna znanje. Nedavno nam je doneo šator i predvideo da će se pozicionirati tik do televizora. Evo još uvek je na drugom delu fronta, u dečjoj sobi. Sklopimo ruke i pomolimo se za jačinu karaktera i odluke ove majke da tamo i ostane.
A nije mama jedina koja uređuje enterijer
I potomstvo voli da ostavi svoj pečat u izgledu stana. Kad kažem ,,pečat’’ mislim to i metaforički i bukvalno, jer se na jednom zidu kuhinje zaista našlo nekoliko onako jasnih otisaka pečata u obliku mede i jedan zamrljani u trenutku kada je majka dreknula ,,Ma, šta to radiš?!?’’
I ne samo to. U naboju inspiracije dogodio se i crtež na zidu, tačnije grafika u slobodnom stilu, sreća na zidu dečje sobe. Videlo dete kako mama crta cvetove ukrašavajući jedan kutak, pa pomislilo što i ja da ne dam svoj doprinos. Dala je doprinos i jednom voštanom bojicom takođe na zidu kuhinje (očigledno da najveću inspiraciju dobija baš tamo).
Kada smo vratili klub sto postao je pravo malo slikarsko platno. Valjda što je beo, pa je podseća, jer ne znam kako drugačije da objasnim potrebu da bojica sa papira uporno skreće na njegovu površinu. Ali, ne koristi moja Anika samo tehniku oslikavanja, koristi ona i stikere. Šarene, izuzetno lepljive stikere. Dok mama ne gleda. Predala sam se u jednom trenutku i prepustila taj stočić malom umetniku, ne zato što sam toliko tolerantna na uništavanje nameštaja, već, pravo da vam kažem, taj klub stolić je produkt jedne potpuno ishitrene i nepromišljene kupovine ove žene i zapravo ne mogu očima da ga gledam. Sad kada je mlađe čedo počelo da osvaja prostor stana (beba počinje da puzi), a uskoro će i da se kači za nameštaj u pokušaju hodanja, imam odličan izgovor da klub stolić pošaljem napolje, ali ovaj put ne u podrum, već na večni počinak (mužu, nadam se da ovo ne čitaš). Što se tiče ostalih doprinosa u uređenju enterijera na listu mogu dodati i par tragova zuba na nogarima gorepomenutog stola. Niko ga u kući izgleda ne voli.
Elem, nekad čedovišta i mame pređu u isti tim kada je uređivanja enterijera u pitanju.
Jasno ti je, dragi roditelju, da sve one inspirativne fotografije enterijera koje si listao u magazinima i čuvao u Pinterestu, sa dolaskom malih ljudi u svoj život možeš lepo da zaboraviš. Ali pravo da ti kažem nema tog Pinteresta, magazina, dekoratera niti dizajnera enterijera koji će na bolji način uneti život i toplinu među vaše zidove!