Prvi izlazak, simbolično obrtanje omanjeg kruga oko obližnjeg, bezimenog parkića po zimskom kalendaru protekao je ok. Beba je spavala, pozajmljena kolica su se glatko kotrljala. Čekali smo lepo vreme kao da živimo u Provansi, a ne na strmoj nizbrdici Crvenog Krsta.
Lišće je ozelenelo, nebo poplavelo, sunce se napelo, roditelji su izneli svoju decu na valjan UV tretman.
Stavljam i ja naočare sa dioptrijom i zaštitom, pakujem zelenu pelenski torbu… pelene, vlažne maramice, zvečku, medu, glodalicu, cuclu, vodu, rezervnu odeću, suncobran, UV zaštitu. I moj ranac. Sve ono što vam je potrebno za 30 dana u pustinji. Samo da proverim da li sam sve ponela. I još jednom da proverim da li sam sve ponela.
Šta mi roditelji tražimo od života: površinu bez automobila sa što više hladovine od nabujalog drveća, malo hrapave podloge za uspavljivanje truckanjem, praznu kantu za smeće, klupu (ako može sa naslonom), malo mira i tišine i svež povetarac da dune ali ne jako, da ne moram da pokrivam bebu. Ako može i kafić, kapućino i kroasan… nije obavezno.
Ono što dobijamo je komuna, hteli mi to ili ne… deo smo zajednice ravnopravnih ljudi. Njihova deca su i moja deca, moje dete je i njihovo. Sve je svačije… I hlad, i klupa i povetarac.
Beba je zaspala. Tražim klupu koja će biti moj dom narednih sat vremena. Prva je zauzeta… random čovek bez dece… bahato. Najbolji hlad. Na drugoj je čovek bez adrese… ova je na suncu. Eno jedne slobodne, u hladovinki… kanta je pored… i česma je pored. Potaman udaljena od igrališta gde deca, je li, vrište. Spuštam prtljag, kočim kolica, okrećem bebu ka vetru i sedam. Pod nogama pikavci, kese. Fuj. Oko kante gavrani se otimaju za što kvalitetniji komad smeća. Uzimam telefon zato što 2019. Da vidim šta ima novo u mama-grupi. Jedna je super prošla na porođaju, beba 3500, bez epiziotomije, iz trećeg napona. Drugoj je neko ukrao kolica kod hrama. Trećoj beba kašlje, ali samo noću. Jedna zmajkica uvodi nemlečnu hranu… ah, davno to beše… pre dva meseca. Hehe… srećno. Hajmo na Instagram. Vrtim, vrtim i reklame gledam… neke cipele za kojima je navodno ceo svet poludeo. Ili nešto drugo za čime je ceo svet poludeo. Ravnodušna sam. Prijatelji na moru, prijatelji na moru. Kardašijani na moru. Fotkam svoje stopalo, fotkam bebu kako spava… par selfija… sve ih izbrišem. Gori Amazon! Kriva sam. Bebo, izvini, ti ćeš morati da gasiš požar. Ja sam umorna.
Gledam na sat… prošlo je pola minuta. Oh relativitetu. Prilazi dete sa mamom. Hoće da vidi bebu. Mama daje uputstvo kako da se adekvatno ponaša: Pssst, beba spava. Nemoj da je diraš po rukama.
Moja beba se probudi kad je neko gleda. Voli pažnju, voli interakciju, a ja volim kad moja beba spava. Dakle, don’t! Ne prilaziti, ne zastajkivati, ne viriti, ne treptati. Ne dirati po rukama ni uopšte ne dirati. Je l’ dečak ili devojčica? Devojčica… odgovaram toliko tiho da moraju da čitaju sa usana. Počinjem da ljuljam kolica kao znak da će možda da se probudi ako nastavimo da ćiju ćiju.
Osmehujem se zato što sam prijatna osoba.
Divno. Uživaj. To je najbolje vreme… kad su u kolicima. Ovo sad… zakoluta majka komšinica očima i odvuče dete da pije vodu.
Stariji bračni par… šetuckaju pre nego što zapekne zvezda. Vidi kako spava… je l’ dečak ili devojčica. Devojčica. Imamo mi četvoro takvih, jedan je stariji, dvoje su u Kanadi… ovaj najmanji je tu sa nama, nego ne da majka na sunce. Ljubim te nogice. Ljubim te rukice. Ma nema ništa lepše u životu. To je prava stvar.
Moja prava stvar počne da se meškolji, otvara oči. Jurcam sa klupe… izvini bebo što te nisam zaštitila od radoznalih očiju ali postoji to nešto… učtivost, na toplu reč odgovoriti još toplijom rečju.
Dečaci pune vodene pištolje na česmi. Biće rata. Da se sklonim ja kod gospodina bez adrese.
Uveče je mirnije, roditelji su umorni… nisu ni stigli do kuće da se presvuku. Popustljiviji su. Ja odmeravam tuđa kolica, tuđe pelenske torbe i naravno, tuđu decu. Gledam šta me čeka. Ne volim da guram nos gde mu mesto nije, ali beba se uspavljuje sat i po i posle spava još sat vremena. Dva i po sata besciljnog tumaranja. Oh, itekako ću gledati vaša kolica i guglati ih da vidim cenu i performanse. Beba spava. Sunce je nisko, lakše se diše. Lakše dišu i komarci i one providne bube što padaju sa drveta. Ne znam da li su otrovne ili zdrave, proteinske. Štitim bebu svojim telom. Tek hodajuća deca se samouvereno gegaju, nešto starija se vrtoglavo vrte na onoj… kako beše… što ide u krug. Roditelji puše i druže se. Ja sedim u svom balonu vazduha, sećam se dana kada sam kroz parkove prolazila brzo, sa slušalicama, zato što je tuda najbliže… hitala ka svojoj mladalačkoj slobodi.
Vidi ga kako spava, hehe… prolaznik se oglašava. Žensko je, ali to stvarno nije bitno.
Najbolji su tad. To je najbolje, kad su u kolicima. Odobravam klimanjem glave.
Nečija prljava pelena je pored kante. Užas. Da nije naša? Memorijo, posluži me… mi smo našu odložili u naparfemisanu kesu za pseći izmet.
Beba spava, ja buljim u nju kao da je prvi put vidim. Oh, kako ništa ne znaš. Ni da li si u luksemburškom parku, ni da li si u faveli… ni ko su ovi ljudi. Ne znaš ni šta je uređen park od budžeta poreskih obaveznika, ni šta je gavran, ni šta je đubre, ni šta su dečak i devojčica. Znaš samo da nisi sama. J