Beba 6 meseci – skok u razvoju zbog kog ćeš se dugo češati po glavi
Ne znam da li si pre nego što si postala roditelj čula za tzv. ,,skokove u razvoju’’. Ako nisi, kao novopečena majka ćeš ih vrlo brzo spoznati. U tom procesu spoznavanja će ti izrasti neki rog, ali bar ćeš pre ili kasnije shvatiti šta se to zaboga dešava sa tvojim čedom. Beba 6 meseci – skok u razvoju zbog kog ćeš se dugo, dugo češati po glavi u neverici.
Ljudsko mladunče dolazi na ovaj svet opskrbljeno tek po nekom motoričkom sposobnošću, koja se uglavnom svodi na treptanje i sisanje. Od čula se oslanja najviše na čulo mirisa, dodira i govora, tj. kenkanja, kmečanja, plakanja, vrištanja (zavisi od potrebe). Uglavnom spava i naizmenično puni stomak i pelenu. Kažu da skokovi u razvoju idu periodično i to u maniru broja 2 ili 3, pa će se tako desiti posle 2 dana, 2 nedelje, 2 meseca, 4 meseca, 6 meseci, odnosno 3 dana, 3 nedelje, 3 meseca, 6 meseci. Shvataš već – u prvim mesecima dešavaju se baaaaš često, a onaj oko šestog meseca ti, žargonski rečeno, ne gine! Sa svakim skokom u razvoju tvoja beba će dobiti neku novu super veštinu, pa će početi jasnije da gleda, glasnije da plače, više da sisa, češće da trepće, guguće, mrda ručice i nožice… Sve u svemu da raste i osvaja svet oko sebe.
Skok u razvoju ćeš prepoznati po tome što se čedo okači o grud tvoj i tu obitava 24/7. I generalno od umiljatog mladunčeta postane mali Tasmanijski đavolak. Odbaci odmah pomisao kako nemaš dovoljno mleka (ukoliko dojiš), jer mladunče prosto radi svoj deo posla kako bi do tvog mozga stigao signal ,,pojačaj proizvodnju, jer jedan mali čovek raste!’’
Nego, da se vratimo temi…
Beba 6 meseci i skok u razvoju od kog ćeš se dugo u čudu češkati po glavi.
Bar ja jesam sa svojim muškim čedom, a koliko me sećanje služi, i sa ženskim.
Sergej je bio beba za poželeti. Dan mu se svodio na spavanje, tu i tamo neko ,,kme kme’’, klopanje (doduše na svakih sat i po, ali neka, samo neka dete raste) i punjenje pelene po pravilima službe. I tako nam prođoše dva meseca da dete nismo ni osetili. Ne lažem kad kažem da mi se bukvalno i bez preterivanja dešavalo da zaboravim da ga imamo, pa nas tako komšije pozovu na kafu, ja skočim veselica i kažem ,,Hajmo, narode!’’ obraćajući se mužu i starijoj kćerki ne shvatajući zašto muž vrti glavom i gleda me u čudu, pa kad vidi da mi se ne pali lampica pita ,,A šta ćemo sa Sergejem?!’’. A Sergej spava u svom krevecu snom pravednika nad pravednicima. Ni A, ni B.
Sledeća četiri meseca je doduše bio budniji, ali podjednako u maniru ,,ni A, ni B’’. Oglasio bi se kad je gladan, pospan ili pune pelene. Tu i tamo kad bi malo da se pomazi. Nije pokazivao ni neke namere da osvaja prostor oko sebe iako smo se svojski trudili da ga na to motivišemo glumeći kuce, mace, krave i ostalo seosko domaćinstvo samo da duže drži glavu podignutu od poda i izvodi vežbu koja će ga dovesti do toliko priželjkivanog momenta kada će odvažnim puzom osvajiti prostor našeg 58-kvadratnog stana. Kada je negde oko četvrtog meseca otkrio okretanje sa stomaka na leđa koristio bi taj potez kao kartaroš keca iz rukava, pa čim bismo ga spustili, taj bi se obrnuo da lepo odmori ko (mali) čovek.
,,Ma, haaaajde bogati, ja tu da se patim i znojim. Ne pada mi na pamet!’’ – tačno ga čujem kako misli dok mi se sa poda smeši kao izvrnuta buba zlatica.
Naravno da smo ga poredili sa starijom sestrom koja je sa 4 meseca u maniru marinca već puzala po stanu, a sa 6 meseci ustala u krevetu klateći se na onim malim nogama. Sa 10 je već uveliko hodala. Sama. Naravno da smo poredili, jer ako nisi poredio, da li si uopšte roditelj?!
Da se vratimo bubici Sergeju.
Prijatelji i rodbina iz usta nisu ispuštali rečenicu ,,Pa kako je samo miran?!’’ i utrkivali se ko će da uzme dete, da ga opipa da li je stvarno. A on – gospodin – namesti se na stomaku baba Zoke, teta Jece, kuma Mare, kuma Draže, čika Bore ili nekog drugog zabezeknutog posetioca i ćuti i gleda, gleda, gleda… Ni A, ni B.
A uspavljivanje? Kakvo uspavljivanje!? Taj zevne dva puta, ti ga spustiš, on se namesti i ,,hrk, hrk’’ – gotova stvar. A ja naivna, kao da već nemam jedno, do šestog meseca ostadoh ubeđena da, citiraću samu sebe: ,,Čovek prosto ne voli da se uspavljuje na rukama. Hoće da ga spustim, pa to ti je. Valjda mu je vruće.’’ Grohotom se smejem.
Jer onda se desio skok – beba 6 meseci.
Kao da se neko ušunjao u naš dom uzeo tu bubicu Sergeja i dao nam jednog malog zapovednika. Taj više ne miruje. A da njega pitaš, ne bi ni spavao. Pa, kako ih rodih dvoje tako istih, ooo, vasiono?!
,,Heeeej, gde ste? Šta radi kumina mala bubica? Kakva beba, svima pričam!’’
,,Zaboravi, nije više onaj stari.’’ – uzdiše keva.
Jer onaj stari je prihvatao da te vidi kako sediš. Ovom proradio žiroskop. Onaj stari ,,nije voleo da spava na rukama’’. Ovaj samo rolerkoster na rukama priznaje. Onaj stari neće da puzi. Neće ni ovaj, ali hoće da se nosi, i to tamo gde on hoće, ne gde bi ti. Onaj stari je izbacio jedan od noćnih podoja. Ovaj ubacio još dva! Onaj samo hteo da sisa. Gle i ovaj isto, ko da su braća! To traži pažnju, to traži da mu se priča, da mu se peva, to otima sestri igračke, to se svađa, eeeej! To danju spava, a luduje noću. To se stara da mama vrati devojačku liniju što pre!
Taman kad sam pomislila da smo ušli u neki ritam, da se zna kad se spava, kad se jede, dođe taj šesti mesec i pretumba stikere na rasporedu časova.
Ako imaš starije čedo, tek sada ćeš zapravo spoznati sve boje ljubomore. Jer onaj mali bebać kog je do sada doživaljvalo kao lutku, sada počinje da osvaja prostor, prostor tog istog starijeg čeda, da mu balavi igračke, glođe knjige i jasno stavlja do znanja da će se tek videti šta može i zna. A starije čedo teritoriju neće predati tek tako, bez borbe, uz belu zastavicu. Jok!
Ali ima jedna sjajna stvar kod ovog skoka.
Tvoja beba se budi. Od uspavanog zamotuljka radosti postaje mali čovek sa svojim karakterom, svojim željama i htenjima, svojim bistrim pogledom i ličnošću koja počinje da pupi baš tu pred tvojim očima. I biće ti očaravajuće kada se ljuti jer to sada radi na neki svoj specifičan način. I biće ti ogromna njegova tuga, jer je sad obojena njegovim bojama. I biće ti opčinjavajuća njegova sreća, jer u njoj ćeš videti razum koji raste. Počinjete da gradite odnos dva bića – on sa svojim potrebama, željama i htenjima, ti sa… Pa, NEGOVIM potrebama, željama i htenjima, jer u ovom slučaju važi samo ,,Što je moje to je naše’’. Jednostavno rečeno – biti mama u svom izvornom obliku.
Tvoj mali čovek počinje da brblja. Počinje da sedi. Počinje da se javlja najfantastičnija od svih fantastičnih osobina jedne bebe – ona iskrena ushićenost svetom oko sebe, tobom, svojim prstima, etiketom na majici, etiketom na igrački, etiketom na podnoj prostirci. Ako imaš sreće oduševljavaće se i novim ukusima u vidu nemlečne ishrane. Ja tu sreću u slučaju broj 2 nemam, ali avaj. Doći će i to, ta neće valjda kao petogodišnjak trčati sa hoklicom u ruci da sedne pored mame i traži mleko grudi njenih?! Neće, zar ne? Recite mi da neće!!! Hiperventiliram.
Elem, nije loš taj skok sa 6 meseci. Ubaci te u neki drugi mod, pa iz režima uspavane koale, prelazite na radoznalog istraživača, pa uz svoje čedo sa pogonom na sva četiri ponovo otkrivaš lepote sveta – htela to ili ne.