Hranjenje bebe mlekom i uvođenje čvrste hrane kod beba iz ugla mlade mame
Idealan scenario izgleda ovako: beba plače, daš joj mleko (podojiš je ili joj daš dohranu) i ona prestane da plače jer je sita. Ali taj scenario u realnosti remete nedoumice mlade mame i uporan plač novorođene bebe. Zašto plače? Zašto odbija da doji (ili odbija flašicu), okreće glavu levo-desno i nastavlja da plače? Kao da je besna što ne može da iskaže i objasni šta joj je i šta treba da uradiš da joj pomogneš. Ili je to moj strah, udružen sa nesigurnošću i osećanjem krivice? Nešto ne radim kako treba, čim je beba neutešna.
Ali bebe stalno plaču. To im je način komuniciranja – glavni i primarni, dok ne razviju neke druge načine, kažu stručnjaci, a kažu i mame sa starijom decom. Lako je njima, one znaju zašto im deca plaču, imaju iskustva, ja tek treba da steknem, a moja beba treba da podnese moje sticanje iskustva.
Nije valjda gladna.
Koliko sam do sada razumela, to je jedan od najvećih „tripova“ mladih mama – da bebi nije dovoljno to što joj daje, da je gladna, da joj možda treba nešto drugo. Ta faza „plakanja“ iz mog iskustva prolazi čim beba malo poraste i postane „svesnija“…
Ali onda dolazi nova dilema – kada tačno počinje uvođenje čvrste hrane kod beba? Izgleda da je i to individualno, bar mi tako kažu druge mame. Po nekim standardima, a i po logici, bebi treba dati nemlečnu ishranu kad se pojave prvi zubići. Kod tvrdoglave dece niču kasnije, kažu bake. Ali, neke bebe bez ijednog zubića slatko ručkaju kašice, a neke imaju puna usta zuba i ne prihvataju ništa, osim dojenja. Beba moje drugarice nije htela ništa, ali ništa, osim dojenja i drugarica se mnogo brinula zbog toga, iako detetu očigledno ništa nije falilo. Njena beba je bila okruglasta kao veknica i odlično je napredovala, iako je živela na maminom mleku skoro celih deset meseci. Sve joj je uredno nuđeno, sve što nalažu knjige i stručnjaci. Dete je jednostavno sve odbijalo, mrštilo se, pljuvalo i okretalo glavu, a zatim je sisalo i time očigledno bilo potpuno zadovoljno i zadovoljeno. Njena mama je najviše bila u panici što beba neće ni vodu da pije i svima je to bilo neobično, ali eto – stvari su individualne.
I ta beba je puno i često plakala i nije pomagala mamina dojka, ni kao uteha, ni kao ni hrana. Nije bila gladna, nešto drugo je bilo u pitanju, a mama nije znala šta. I osećala se nedoraslo zadatku – kao da ne brine dobro o svom detetu i ne prepoznaje sve njegove potrebe i uopšte, mnogo se kidala oko toga.
Ali to je, izgleda, u opisu posla mlade mame – da se oseća neadekvatno, nedoraslo, nesigurno i da se stalno pita gde greši i da li svom detetu nanosi trajnu štetu i da ne zna kako to da izbegne. Da se pita zašto standardi za uvođenje čvrste hrane kod beba ne važe kod njene bebe, odnosno, da li je sa bebom sve u redu kad neće da jede, i da li je sa njom (mamom) sve u redu, kad ne zna zašto beba plače i da li je gladna.
Kažu da je sve lakše sa drugim detetom, da su iskusne mame mnogo opuštenije. Manje su uplašene, manje u nedoumici, lakše izlaze na kraj sa osećanjem krivice, imaju mnogo više samopouzdanja i vere u prirodni tok stvari, a razviju i neke instikte, na koje mogu da se oslone. Čak i kada njihovo drugo dete ima sasvim različitu dinamiku razvoja, navike i sklonosti u odnosu na prvo, čak i kad je zahtevnije, temperamentnije i više plače – čak i kad im je teže, nekako im je lakše, jer su već „prekaljene“ iskustvom. To nije mnogo utešno dok se „kaljenje“ upravo odvija i dok plaćam danak neiskustvu, ali nekako stičem taj osećaj poverenja u prirodu. I kad sam mnogo zabrinuta, desi se da pomislim „biće sve u redu“ i da poverujem u to.