Kako da dete zaspi samo – bitka prestaje

Prva prehlada kod beba kao atentat na jedno ,,nikad’’

Kada je u pitanju uspavljivanje dece najbolje uspavam … SEBE! Znate onaj izraz ,,spava kao beba’’? Čista prevara, prijatelji! Jer kada su u pitanju moje bebe, spavanje je precenjena stvar, a uspavljivanje olimpijska disciplina teške kategorije. Sigurna sam da vas ima još koji se u istoj takmičite.

• Mama, pročitaj mi ,,Bubamaricu’’. Ajde i ovu drugu. Ispričaj mi neku priču. Hoću ono kako je tata upao naglavačke u kofu kad je bio beba. Još jeeeeeednu. Hoću još mleka… Piški mi se… Gladna sam… Jaaao, mnogo sam gladna! Čekaj samo da kažem nešto tati…
• Anika, spavaj, ljubavi.

Mazim je. Češkam. Ona vežba gimnastiku. Krevet joj je parter.

• Anika, spavanje, aman!

Pevušim. Traži ,,Tamo daleko’’ po stoti put. Jednom joj u šali otpevah, da isprobam jednu teoriju. Pokajah se grdno. Nisam znala da mi je dete takav patriota. Ruka oko moga vrata otežala. Pada u san.

Izvlačim se iz njenog kreveta spretnošću joga instruktora, izlazim iz sobe gotovo lebdeći. Jedan nindža mi apaludira na ovoj izuzetnoj veštini. To je to. Gotovo. Već vidim sebe na ugaonoj garnituri sa kokicama u krilu, u zagrljaju čoveka mi, dok gledamo… šta god.

• Maaaaamaaaaaaaaaaaa!

Nervni slom.

Ali, hajde da vidimo kako je sve počelo.

Kao novorođenče, Anika je bila otelotvorenje sna, u metaforičkom i bukvalnom smislu. Zev, zev, trep, trep i zaspala je. Od 24 sata spavala je 22. Eto kada nismo imali baš nikakvih problema sa uspavljivanjem, ali jesmo sa buđenjem za podoje. Toliko je to dete spavalo. Nisam tada znala da, u stvari, skuplja energiju za ulazak u fazu ,,necu pavam’’ iz koje nije izašla evo ni tri godine kasnije.

Moja naivna, u roditeljstvu krajnje neiskusna usta su se, naravno na sva zvona hvalila kako imam bebu koja se sama uspava. I spava! Ej! Da sam bar čukala u drvo svaki put! I da bar nisam izgovorila kobno ,,Nikad’’ nakačeno na rečenicu ,,Neću uspavljivati. Ima, bre, da nauči sama da zaspi!’’

A onda, dve nedelje kasnije krenuše ti mali zlotvori grčevi. Ko je tog nekog lepog sunčanog dana (zamišljam da je bio lep i sunčan dan) shvatio da bebe umiruje zvuk fena/usisivača večna mu slava i hvala! Šuštalo je po ceo dan i noć. ,,Kunem ti se, ona neće propričati kad dođe vreme za to, već će prošuštati!’’ rekao je jednom prilikom muž. Ne brinite, prestanu da reaguju na taj spasonosni zvuk i pre nego što ste vi postali spremni za taj prestanak.

Početak kraja spavanja

A onda nam se desila ona – prehlada kod beba. Ta tako na oko bezazlena mala stvar koja je obrnula kategoriju spavanja naglavačke. Dakle, za sve krivim nju i mršteći se mašem noskom i pretim da se okane moje dece!

I zaista, ta prva prehlada kod beba, koja se u našem slučaju desila sa nekih tri, tri i po meseca života mog čeda je obrnula igricu naglavačke. Od šmrckanja i začepljenog nosića vrlo brzo je morfofala do temperature i, razume se, kengur moda koji otprilike izgleda tako što mama jede, pije kafu, kuva, odlazi tamo gde i kralj ide peške, širi veš, spava, ne spava – sa sve svojim kengurčićem u naručju. Kada kažem ,,otprilike’’ mislim ,,upravo tako’’. Hvala nebesima na marami za nošenje, inače bi mameća kičma odavno poprimila oblik znaka pitanja. Kengur mod se sa prehladom završio, ali uspavljivanje u naručju ne, jer kengurčiću se nunuškanje toliko svidelo, da je sasvim logično odbio da se vrati na staru praksu.

I nije da nismo pokušali istu foru ,,zev, zev, trep, trep, spuštanje u krevet’’ s tim što je čedo u celu priču ubacilo jedno (čuj jedno!?) ,,kme, kmeeeee’’ koje je spuštanje u krevet u budnom stanju zauvek izbacilo iz ove jednačine.

A dooooobro, šta sad, nunuškaš je 2-3 minuta i gotovo, kao da je to neki problem?

Eeee, moja naivna majko! Nisi ni znala da je ona prehlada kod beba bila atentat na ,,Nikada je neću nunati’’. Sve u svemu, 2-3 minuta su se produžila na 5-6, pa 10-15, dok nismo došli do neverovatnih 30 minuta krckanja kičmenih pršljenova pod opuštenom 10-mesečnom glavicom. I tada roditelji odlučiše da je vreme za puč!

Naoružaše se roditelji odlučnošću i obratiše vojnom taktičaru Google-u!

Sigurno vas ne čudi činjenica da kada u Google pretraživaču ukucate ,,kako da beba z…’’ kao prva opcija izađe ,,zaspi sama’’. Gledajte to kao falangu u kojoj su pokušali da se okupe svi roditelji sapatnici. Elem, kada ukucate tu rečenicu čekajući da vam doktor/savetnik/spasitelj Google da magičnu formulu za rešenje vaše situacije, 99% su šanse da ćete prvo naići na tekst u kom se precizno opisuje trening kroz koji treba da prođete, znojem obliveni sa živcima nategnutim ko strune (ovo vam je gratis informacija od mene), koji će konačno doneti taj tako priželjkivani momenat da se beba/dete uspava samo i, pazi sad – PRESPAVA NOĆ! Zvuči kao san, zvuči kao zemlja Nedođija u kojoj lete vile i nasmejani Petar Pan, zvuči kao bajka u kojoj skakuću jednorozi po paperjastim proplancima roze boje dok naspavani roditelji izvrnuti ko rimski patriciji grickaju grožđe i pijuckaju vruće kafe.

Pročitasmo suprug i ja uputstvo uz religioznu posvećenost, sa sve hvatanjem beleški da se neki korak ne preskoči i ne propadne zbog mangupskog stava prema gradivu. Mhm, shvatili smo – ispoštuješ sve rituale pred spavanje, sem onog nunam te/ležim s tobom dok ne zaspiš, već menjaš pravila igre i svoje čedo spuštaš u krevet BUDNO. Poljubac, laku noć i pali iz sobe, junače! Kako uputstvo odmah ističe, tvoje čedo će se pobuniti, ali ti ignoriši – prvu noć 3 minuta, pa dođi, umiri, poljubi, ,,laku noć’’ i opet pali iz sobe i nemoj da te đavo natera da proviriš pre nego što ponovo ne istekne tih 180 sekundi.

Pfff, ništa lakše! Izdržasmo stoički i posle nekih sat vremena šetkanja tamo-vamo, zaspa dete koliko toliko samo. Izljubismo se mi roditelji tri puta, čestitasmo jedno drugom na hrabrosti, na izdržljivosti, tapšemo se po ramenu, svaka čast, svaka čast. Ne bije boj svijetlo oružje, već srce u junaka!

Druga noć, treba izdržati 6 minuta između dva odlaska svom vrištećem čedu. Bilo je čupavo, bilo je guravo, ali posle sat vremena zaspa dete nekako, na mišiće, samo…

Treća noć, treba izdržati 10 minuta. Završi se i ta epizoda posle nekih sat vremena. Mi obliveni hladnim znojem, blago anksiozni, živci tanki ko strune, ali izdržasmo. Bilo je tu ,,ne mogu više, odoh tamo’’, ,,nemoj, ženo, izdrži, budi hrabra!’’ ,,ne, ne mogu, odoh!’’ ,,neka, ja ću!’’ ,,nemoj, nećemo!’’… Ali, izdržasmo. Ima nade za nas!

Četvrta noć, 15 minuta. Ko bi rekao da 15 minuta može tako dugo trajati? Ko bi rekao da tvoje 10-mesečno čedo ima tako izdržljive glasne žice, takvu odlučnost da te slomi, al’ da mu usnula glava u međuvremenu nipošto ne dodirne jastuk, da svakako povrati tri puta, napuni pelenu četiri puta i suzama okupa ogradicu kreveta. Treba li da napomenem da smo od celog poduhvata odustali odmah nakon prvih 15 minuta? Svi junaci nikom ponikoše. Umalo se ne zaglavismo u dovratku pohitavši da utešimo, da nunamo, da uspavamo. Meščini da se i izvinismo našem potomku!

I tako se završi taj dr Google pokušaj.

Shvatiš u međuvremenu da si rodila malog pobunjenika protiv spavanja, koji diže svoju bojnu zastavu objavljujući rat tamo nekome ko je propisao da dete treba da spava toliko i toliko. ,,Ma ko kaze da mi tleba? Ne tleba mi! Vidi me, vidi oci kako su mi otvolene. Ne pava mi se! (Zev, zev!) Necu pavam! (glava pada) Neeeeecuuuuu! Kmeeeeeee!’’ Borba je neumoljiva i svakodnevna. Mali ratnik je odlučan da prkosi zakonima prirode i svim tim pričama da deca rastu dok spavaju.

Pročitala sam negde (na dr Google naravno) da decu, tj. bebe, treba da počnete da učite da se sama uspavaju između 4. i 6. meseca njihovog života. Ima logike, jer što su stariji to im je aparat za dizanje alarma jači, postojaniji i izdržljiviji, a njihova volja veća, da na kažem nesalomiva. Takođe, taj tekst naglašava da se ne brinite ako vam ne uspeva, jer neka deca tek oko prve godine života budu spremna da se sama uspavaju. Khm, khm, izvinite, prijavila bih jedan medicinski fenomen. Imamo čedo koje evo ni oko treće godine nije spremno. HELP!

Bilo je i drugih, krajnje patetičnih pokušaja po ovom pitanju, čak i jedva na prste jedne ruke izbrojanih malih pobeda nas roditelja, ali evo tri godine kasnije čedo i dalje pada u san isključivo u zagrljaju roditelja uz ,,Taaaaamooo daleeeko, daleko ooood moraaaa, tamo je seeeelo mooooje, tamo je Srrrrbijaaaa…’’ Prespavalo je noć JEDNOM – kada sam ga prvi put stavila da spava na stomaku, pa ujutru u 7h oblivena hladnim znojem paničnog straha iskočila iz kreveta ubeđena da se ugušilo. Kada sam videla da zaista spava provedosmo muž i ja ceo dan okupani blaženom nadom da smo našli rešenje naše jednačine. Naravno da nas je čedovište demantovalo odmah sledeću noć.

Digosmo belu zastavicu

Negde u međuvremenu smo usvojili parolu ,,ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se’’, pa muž sprovodi jednu posebnu tehniku uspavljivanja – legne, zaspi, a ti, čedo drago, gledaj šta ćeš. A čedo skače okolo, vežba gimnastiku, pa mu dosadi i šta će – pridruži se. Svega mi, čovek je rešio vekovnu jednačinu oko koje roditeljske glave mozgaju od pamtiveka. I ja je počesto primenim. Ne što hoću, nego što me prevari lupež san. Promaši adresu, pa umesto da sleti na oke čedovišta, smesti se na moje. Valjda sam ,,lakši svat’’.

Ostajem u ubeđenju da ću je i sa njenih 16 godina nunati, maziti, pesmice pevati dok tone u san.

Ostajem u nadi da ću joj i tada biti tako važna i neophodna, istovremeno znajući da će pre biti ,,Smaraš, kevo!’’

I zato grlim, nunam, mazim, pevušim i upijam ove momente za trenutak kada će izaći iz faze ,,Necu pavam’’.