Štucanje kod beba uzrokovano maminim ,,Nikad’’
Sigurna sam da si pre nego što si postala majka imala neku predstavu o tome kakva ćeš kao majka biti. Šta ćeš dozvoliti, šta ne, gde ćeš popustiti, gde ćeš zategnuti, kad izgovoriti NE, kada DA i kako ćeš do poslednjeg atoma svog bića biti dosledna, dosledna, #dozlaboga DO-SLE-DNA! A onda si postala majka i BUĆ! – toliko izgovorenih ,,Nikad!’’ pade u vodu. Ovo je iskrena priča o svakom mom ,,Nikad!’’ koje rekoh, pa porekoh.
Hajde, hajde, priznajte i sami da ste pre dobijanja titule Roditelj počesto bacili začuđen, neretko i šokiran pogled prema stolu u restoranu ili kafiću za kojim dete urla ili se prekrstili nad detetom koje se bacaka na podu supermarketa. Možda vam je i s usana skliznulo ono ,,To se meni nikad ne bi desilo!’’ A onda se desilo jednom, drugi, treći put… Od silnih ,,nikad’’ koje sam izgovorila posmatrajući druge roditelje sigurna sam da je štucanje kod beba, mojih još nerođenih beba, bilo svakodnevno i da su još tada, pre nego što su postale i misao u mojoj glavi, skovale pakleni plan da osujete baš svako od tih mojih ,,Nikad!’’
,,Nikada neću dozvoliti da spava sa nama, a #nedajbože da muž pređe u dnevnu sobu!’’
Dok nisam postala majka uvek sam vrtela glavom na sve te priče o kapitulaciji roditelja koji krevet dele sa čeljadi, a zgranuto komentarisala da se meni neće desiti da deca izbace muža iz spavaće sobe. Treba li odmah na početku da napomenem da takav scenario upravo živim?
Moje starije čedo se gotovo neprimetno uvuklo u naš krevet. Sve je počelo kao mazukanje i zajedničko popodnevno kunjanje dok mi spava na grudima ili naručju. Ovoj mami se to tako sviđalo da je postalo svakodnevno, a vrlo brzo i svakonoćno. Anika nije bila jedna od onih ,,jednorog’’ beba koja zaspi i spava. Aaa, ne! Budila se između četiri i pet puta svake bogovetne noći. U početku sam se junački borila i uredno posle svakog podoja vraćala u krevet. Junaštvo je trajalo cela dva meseca, nakon čega sam kapitulirala. Ostajala bi do kraja noći između muža i mene. Na prvi kmek bih je brzopotezno prebacila kod nas da mi slučajno ne razbije bogom dani san. I konačno sam mogla da kažem da spavam – koliko toliko. Pirova pobeda?
Deca: 1 – Roditelji: 0
Kada sam po drugi put ostala trudna odlučili smo da je vreme da pređe u svoju sobu. E to je tek bila bitka u kojoj sam kao ordenje dobila podočnjake do kolena, ali sam i zategla noge od silnog šetkanja po ,,frontu’’ između dve sobe. Bitke se vode i dan danas, uglavnom sa istim ishodom – mala čupavica osvaja teritoriju roditeljskog kreveta bez trošenja puno municije.
Kada sam se po drugi put porodila Expectation vs. Reality je izgledao otprilike ovako:
Očekivanje: Starije čedo spava u svojoj tako brižljivo dekorisanoj i nameštenoj sobi, mlađe čedo u svom, a muž i ja, logično, u bračnom krevetu.
Realnost: hipi komuna – svi zajedno, brale moj! Mada u poslednje vreme muž počesto (čitaj svako veče) napušta poprište borbe i emigrira u okrilje ugaone garniture.
Tako, dakle, bućnu u vodu moje prvo ,,Nikad!’’
,,Nikada neću navići bebu na nunanje. Ima, bre da nauči samo da se uspavljuje!’’
Grohotom se nasmejah samoj sebi. Ne da sam nunala i to ne da sam nunala bebu od 6 kila, već i dete od 15. I ne da je nikad nisam naučila da se sama uspava, već sam apsolutno ubeđena ću joj bajke čitati, pa maziti, češkati, šušunjati, pevušiti, kao nindža se iz njenog kreveta izvlačiti, na prstima iz sobe bežati i sa strepnjom čekati ono ,,maaaaamaaaaaaaaa’’ nakon 15 minuta i kad bude imala 20 i kusur godina. Eto u prethodnoj rečenici jednog ,,nikad’’ koje ne rekoh, ali ga štucanje kod beba, mojih sada rođenih beba, donese kao naplatu.
Deca: 2 – Roditelji: 0
,,Nikada neću juriti decu po kući s kašikom’’
U ovo ,,nikad’’ sam jako dugo bila ubeđena i, nerado priznajem, često coktala nad glavom moje mame, a Anikine babe kada bi uhvatila da je juri po kući sa kašikom graška ili komadom pite u ruci preskačući nameštaj veštinom na kojoj bi joj pozavideli vrhunski atletičari u trci na 110m sa preponama! Moglo mi se da se pravim važna kad je Anika od prvog zalogaja nemlečne ishrane do neke druge godine života mela sve što se pred nju stavi. Jela je bez birkanja, jela je sve i vrlo rano jela sama uz ,,Njam, njam’’ kao propratni zvučni efekat.
Ali (naravno da se našlo tu jedno ALI), desilo se to da joj je sve što je zeleno, narandžasto, crveno i žuto u tanjiru, ali i sve što izgledom jasno ne upućuje na svoje poreklo (dakle 80% svakodnevnog menija) postalo BJAK! A u nekom momentu i veština baratanja escajgom joj je postala prevaziđena i dosadna, pa je batalila i to. Desilo se i rođenje mlađeg brata da stvar dodatno zakomplikuje. U prvim danima sam bila čvrsta u svojoj odluci. Čuj u prvim danima?! Ne laži, Jelena! Izdržala si možda pola dana.
Sve u svemu, eto mene jurim sa kašikom, moljakam, ucenjujem, obećavam. Mito i korupcija u svom izvornom obliku za svaki zalogaj.
Deca: 3 – Roditelji: 0
I ne, nije se tu zaustavilo. Na gastronomskom poprištu još jedno ,,nikad’’ pade u vodu. ,,Nikad’’ nakačeno na rečenicu ,,Gledati crtani dok jede’’.
Rekoh ja i štucanje kod beba, mojih nerođenih beba, se nastavi.
Padoše junaci – roditelj muški i roditelj ženski – pred petim pokušajem odlaska u restoran sa našim dvogodišnjim potomkom. Da, da, prekršili smo zavet. Uključili YouTube. Našli Pepu Prase. Naslonili telefon na čašu. I tapnuli PLAY!
Deca: 4 – Roditelji: 0
,,Neće okusiti slatkiše pre druge godine života’’
Nema ,,nikada’’, ali spada pod istu (tešku) kategoriju. Prvi susret sa slatkišem, tačnije čokoladom, moje starije čedo je imalo zapravo sasvim slučajno. Deda bio u gostima, jeo čokoladu, ostavio par redova na itekako jednoipogodišnjem detetu dostupnom mestu (slučajnost?) Čedo se probudilo, krenulo put izgnanika na ugaonoj garnituri, naišlo na blago, ,,gle, šta je ovo? Liz, liz. OOO, ovo LEPO! Mrndž, mrndž. Gric, gric’’ i odoše dva reda ko rukom odnesena. Ode i naše ,,nikad’’ vezano za odluku o slatkišima. Tek kada je potpuno opuhala iznenada otkriveno blago, odlučila je da se oglasi i svojim čokoladnim dahom probudi muškog roditelja i onako umazana dokazom od peta do uveta sa najsrećnijim osmehom koji je svet video poželi dobro jutro svetu slatkiša pre te zacrtane druge godine. A mi se nekako, nakon prvog proboja fronta, opustismo, pa više nismo toliko ni branili. Mada mera mora da se zna, moliću lepo! Sem kad se ode kod dede Bokija u Višegrad. Tad svi kompasi i naši roditeljski autoriteti otkažu.
Deca: 5 – Roditelji: 0
,,Moje dete nikada neće urlati na sred restorana, supermarketa, ulice…’’
Moram priznati da sam zaista često bila šokirana pred prizorom urlajućeg bacakajućeg deteta na javnom mestu ubeđena da je u pitanju razmaženost deteta i greška mame i tate. Oooo, oprosti, ti slučajni roditelju, što te osudih na pravdi boga! Oprosti ovoj tada neiskusnoj naivnoj glavi.
Tantrumi. Reč koju i pored svih pročitanih knjiga i studija književnosti naučih tek sa 30 i kusur godina. Reč koja mi kao durbin približi sve one zaboravljene i u prošlost bačene scene nekih tamo drugih roditelja koji crvene i kroz zube i kiseo osmeh pokušavaju da poput žonglera na tankoj struni 50m iznad tla uhvate sve loptice i izbalansiraju svoj zdrav razum. Sada bih ih zagrlila i rekla: ,,Razumem te. Ne brini. Proći će. Nisi sam!’’
Tantrumi. Možda i najveći izazov ranog roditeljstva. Ono kada treba prevazići sebe, svoj osećaj neprijatnosti zbog scene u kojoj učestvuješ i tuđih očiju iz kojih se izliva očekivanje da ,,stvar’’ što pre rešiš, kada treba da si prisutan u onome što je zaista važno – osećanja tvog deteta, kada treba da dopreš do njega kroz šumu ruku i nogu koja ti mlataraju pred licem i umiriš plač koji deluje da nikada prestati neće. Izazov u kojem kroz pokušaje i neuspehe moraš da pomogneš svom detetu da nauči da kontroliše osećanja poput tuge, ljutne, besa, nemoći… Neki, nažalost, nikada u tome i ne uspeju. Dokaz: horda odraslih koji nikada tantrume prevazišli nisu.
Kada sam se prvih nekoliko puta susrela sa ovom, za sve ne-roditelje koji ovo čitaju naglasiću, SASVIM NORMALNOM pojavom deteta od dve i po, tri godine malo je reći da sam ostala zatečena, paralisana u potpunoj nemogućnosti da reagujem na adekvatan način. Hej, pa zar meni da se desi to ,,nikad’’?! Scena bi se završila, a ja ostala širom otvorenih usta, oblivena ’ladnim znojem, sa upalom mišića u najavi i bubnjanjem u slepoočnicama. Sada možda nije lakše, ali bar sam lopticu tuđih očekivanja izbacila iz ruke, pa žongliram samo s onim što je zaista važno.
Izvini, ne-roditelju, razumem da ti nije jasno, da deluje strašno, vidim da kolutaš očima u nerazumevanju ili još gore pogrešnom razumevanju, ali ovo su lekcije koje moramo proći. Ovo su lekcije koje se drže baš tu, pred javnošću, na sred restorana, kafića, supermarketa ili ulice. Lekcije pred publikom i zato su teže nego one druge. Ali i to je detinjstvo. I to je roditeljstvo.
Ovde se ne broji rezultat. Ovo je bitka koju bijemo rame uz rame sa njima, našim malim ljudima.
,,Nikad’’ kao lekcija
Bilo je tu i onih ,,nikad’’ koje rekoh, pa porekoh, da bi im se brzo ponovo zarekla. Pogaženih odluka koje su me naučile i podučile, jer roditeljstvo nije ništa drugo nego učenje kroz greške, padove i uspone. Rast kroz probe, testiranja, eksperimentisanja. Niko se ne rodi sveznajući, a pogotovo ne jedan roditelj. Zato ću dozvoliti sebi da s vremena na vreme poreknem po koje ,,nikad’’ i da se zbog toga ne grizem. Dozvoliću toj apsolutnoj negaciji da mi se nasmeje u facu, odmahne rukom gledajući me kao beznadežan slučaju i sa zavežljajem u ruci okuša sreću kod nekog drugoj možda doslednijeg roditelja. A do nekog sledećeg pogaženog ,,nikad’’ hitam u boj s kašikom graška u jednoj i komadom pite u drugoj ruci.